Да живот пише романе и да су душе људи који су деценијама заједно повезане невидљивим, а нераскидивим нитима показује и случај времешних Анке (86) и Николе (90) Томић из Приједора који су након 60 година брака скупа и преминули.

Након дугог , тешког али и срећног заједничког живота који су испуњавали слога и љубав овај је брачни пар преминуо 16. фебруара у Приједору у који су из Санице код Кључа избјегли у вихору рата.

Прво је преминуо Никола око 5.30, потом неколико часова касније отишла је и његова Анкица како ју је од миља звао.

Ако питате њихове комшије у згради у Приједору они ће вам сви редом рећи да ови старци за живота нису могли једно без другог и да их нико никад није видио одвојено. Тако је било и у Омарској и у Љубији гдје су такође живјели претходних година.

На улици, у апотеци, продавници, банци, увијек су их виђали скупа, руку под руку.

У посљедње вријеме због година, болести и животне несреће мало су теже корачали, али сигурно једно уз друго, знајући да никад нису сами док Никола има Анкицу и Анкица има Николу.

Приједорчани знају Николу Томића као свједока многих догађаја којих се изврсно сјећао, југоносталгичара који је са сјетом причао о том времену и показивао стари новац, слике, документе, војну књижицу из педесет и неке, сат са угравираним возом... Сјећао се возова, пруге, а највише је опет волио да прича о својој Анки, описујући све дивне дане из њиховог дугог заједничког живота, напомињући да су јутро увијек почињали уз једну ракијицу заједничком здравицом.

Никола Томић рођен у Врбљанима код Кључа 08. августа далеке 1933. и Анка Кнежевић рођена у Видову Селу код Дрвара брак су склопили 2. децембра 1962. године у Потоцима (Дрвар) гдје им је тада било пребивалиште и гдје је Никола радио у ондашњим “Жељезницама”.

Живот их је том истом пругом касније са два сина одвео у Саницу код Кључа. У Анкицином и Николином возу живота било је доста туге, ратова, несреће.

Оба сина су сахранили у року од три мјесеца и послије тога отац и мати више никад нису били исти. Ни у том тешком времену туге и безнађа нису повисили тон једно на друго... И кад је Анкица падала усљед старости и мајчинске туге, ломила се и губила вољу за животом, он је био ту да је придржи иако и сам слијеп и несрећан. 

Њихови ријетки потомци истичу да су поносни на такву љубав која је постала вјечна, јер судбина је хтјела да оду заједно баш како су и живјели, увијек ослоњени једно на друго.

Анкица и Никола сахрањени су данас скупа на гробљу Пашинац у Приједору, поред сина којег никад нису прежалили. Други њихов син сахрањен је у Бањалуци.