- Не бој се љубави, видиш, све је у реду.

- Не бојим, само не желим да ти се нешто догоди, а страх ме и ове проклете тишине, као да је све стало и чека...

- Чека наравно, прекину га у пола реченице и гласно пољуби у образ- Чека нас, већ сутра ћемо бити на сигурном, далеко од овог пакла. А онда Европа, Америка, Аустралија, теча је обећао, можемо бирати...

- Што даље од Америке, одговори и узе је за руку- Треба да те виде они из Холивуда, па да ми те украду.

- А лудице, нема тог филма, сна, државе, не постоји ништа што би нас могло раздвојити. Видиш, чак ни метак то не може, још педесет метара и почиње живот.

- Волим те и желим да се...

Посљедња жеља је остала неизговорена.

Пао је покошен рафалом са леђа.

Ваздухом се проломио Адмирин крик.

- Нее, неее, љубави...

Смртно рањена је допузала до њега, узела га за руку и кроз ропац тихо изговорила:

- Да, животе мој, желим да се удам за тебе, видиш ни метак нас не може раздвојити...

Било је и ратова и војски и држава и граница.

Страдали су и криви и недужни.

Рушени су градови.

Падала царства и нестајали народи.

Али никада и нико није убио љубав.

Сем Сарајева, на данашњи дан, прије тридесет година.

Одавно нисам плакао док пишем неки текст, ето јутрос сам надокнадио и за прошле и за све будуће.

Адмира и Бошко❤

Пише: Давор Цицовић