Суша која је ове године погодила Босну и Херцеговину није тек природна непогода – она је снажан ударац систему који је и прије био на ивици колапса.

Високе температуре, рекордно низак ниво падавина и исушени водотокови већ сада су уништили хиљаде хектара усјева широм земље – од равница Семберије и Посавине до херцеговачких винограда и воћњака у средњој Босни.

Пољопривредници, исцрпљени ранијим неизвјесностима и галопирајућим цијенама репроматеријала, сада су на кољенима.

Кукуруз се суши прије жетве, приноси воћа преполовљени су у односу на прошлу годину, а пластеничка производња трпи огромне губитке због несташица воде.

Већ сада је јасно – посљедице ће бити дугорочне, а цијене хране још више.

Но, оно што је још алармантније од саме суше јесте институционална тишина.

Из ентитетских и државних институција долази мало или нимало конкретних информација о мјерама помоћи, плановима наводњавања, интервентним фондовима или стратешкој подршци најпогођенијим регијама.

У државама које брину о пољопривреди, оваква суша аутоматски активира хитне механизме: ослобађање резерви, интервентне исплате, субвенције, осигурање штете.

У БиХ – све остаје на обећањима и политичкој инертности.

Суша не погађа само пољопривреднике. Она погађа сваког грађанина који зависи од домаће хране, а то значи – све нас.

Када несташица стигне на тржиште, када домаћи производ постане луксуз, а увозни замјена – јасно ћемо осјетити посљедице.

БиХ тада неће бити само пољопривредно уништена – него и прехрамбено несигурна.

Струка годинама упозорава: без масовних улагања у системе наводњавања, без осигурања усјева, без конкретних стратегија прилагођавања климатским промјенама – овакве суше постат ће правило, а не изузетак.

У земљи која 60 посто хране увози, а домаће произвођаче гура у дужничко ропство, то значи и тихи слом.