Прије 33 године је успјешном војном акцијом успостављена путна комуникација Лукавица-Пале, којом је омогућено редовно снабдијевање намирницама и санитетским материјалом грађана Грбавице, Лукавице и Српске Илиџе, али и бржи превеоз рањеника.

Поводом годишњице успостављања ове важне комуникације која се навршава сутра, 16. јуна, предсједник Борачке организације Источно Ново Сарајево Драгиша Тушевљак подсјетио је да су муслиманске паравојне јединице и јединице МУП-а тадашње БиХ почетком рата заузеле битне коте од тврђаве „Кула“ на Златишту до тврђаве „Чолина капа“.

Он је рекао да је цивилно руководство општине Српско Ново Сарајево уско сарађивало са војним руководством увидјевши да ће убрзо бити суочено са недостатком залиха хране, санитетског материјала, као да ће бити онемогућено да рањени борци у што краћем периоду буду пребачени у болницу на Пале, а по потреби и у Србију.

- Донесена је одлука да се крене у акцију ослобађања заузете комуникације, јер једина комуникација је била макадамским путем преко Тврдимића - присјетио се Тушевљак.

Према његовим ријечима, акција је почела у зору, 16. јуна, 1992. године, по кишном и магловитом времену.

Српске јединице, састављене од мјештана и протјераних Срба из Сарајева који су уточиште нашли у селима Миљевићи, Станојевићи, Петровићи, Тилава и Клек, са великим моралом кренули су на прво каљење и пробој коридора како би се успоставила ова комуникација.

Непријатељ је, додао је Тушевљак, пружао снажан отпор, а српске јединице су током операције биле изложене сталним дејством непријатељске артиљерије.

- Борбе су се водиле цијели дан. У вечерњим часовима, српске јединице потпомогнуте јединицама полиције потиснуле су непријатеља по дубини и овладале путном комуникацијом и почеле су са утврђивањем положаја. Међутим, борбе су настављене и наредних дана јер је непријатељ покушао више пута снажним нападима да поврати изгубљене положаје - навео је Тушевљак.

Он је рекао да су српски борци одбили све нападе непријатеља и успјешно задржали нове положаје.

Током ове операције тешке борбе вођене су широм фронта око Сарајева, а погинула су два борца Зоран Богдановић и Миро Топаловић, док је 14 рањено.

Важност 16. јуна у одбрани српских положаја на сарајевском ратишту потврђује и сјећање на тај датум 1995. године, када је непријатељ извршио најжешћи напад на српске положаје.

На Златишту и Осмицама, знатно бројнији непријатељ, успио је да пробије српске положаје који су након жестоких борби у вечерњим часовима повраћени уз подршку других јединица и јединица МУП-а. И једна и друга страна имале су губитке, али непријатељ много веће.

У борбама на Златишту, 16. јуна, 1995. године, погинули су борци Спасоје Гулија, Милисав Топаловић, Жарко Ђукић, Бранко Џебо и Милан Драгишић, док је 12 бораца рањено.

С обзиром на то да је непријатељ извршио свеопшти напад на српске положаје, на брду Мојмило вођене су жестоке борбе, али су одбрамбене линије остале сачуване.

Животе су изгубили борци Душан Васковић и Стојан Ђурђић. Више бораца је рањено, а на ратишту у Пресјеници живот је дао Ново Самарџић.

Овај дио сарајевског ратишта све до краја рата био је свакодневно изложен нападима непријатеља чији је циљ био да овлада планином Требевић, чиме би под своју контролу ставио сва српска насеља.

Током четворогодишњег рата велики број српских борца је дао живот за Републику Српску, али прекаљени борци нису дали ни педаљ српске земље.

Кроз Прву сарајевску механизовану бригаду прошло је више од 5.000 бораца, животе је дало 608 бораца и девет припадника МУП-а Републике Српске, а сваки трећи борац је рањен једном или више пута.