На првом путовању кроз Црну Гора кога се заиста детаљно сјећам и уједно нашем посљедњем спокојном заједничком прохођењу тим крајем наше Отаџбине, покојни отац је купио двије књиге које се и данас чувају као својеврсне светиње у нашој породици. У пивском манастиру купили смо једно штампарски неугледно издање „Вере светих“ владике Николаја: корице су биле у лошој црној пластификацији на којој су се блиједо утиснута сребрнкаста слова и илустрација Вазнесења Господњег сасвим губили. Папир је био лош, новински, и по свим избјегличким смјештајима по којима смо вукли наше књиге упијао је понешто влаге и животне сјете. Али унутрашњост нас је опчинила сасвим. Друга књига, купљена те 1991. године, била је један примјерак синодског црвено кориченог Новог завјета из тада скромне острошке продавнице-канцеларије. Тако смо оставили по страни онај Вуков Нови завјет који је прабака Иконија поклонила мајци, такође донешен са Острога, коју деценију раније. Обје ове књиге носе очев потпис, биљешке и ознаке мјеста гдје су купљене. Пратиле су нас кроз све трагедије и радости којих није било мало. А када их је већ морало бити, онда су уз нас бар били Спас Христос и Владика Николај. Азбуку вјере светих срицали смо читајући Јеванђеље и Николаја, паралелно.
Послије ме је владика Николај пратио на сваком кораку узрастања, као и многу српску дјецу оног времена. Његови текстови су излазили у „Православном мисионару“ – ако и нисмо разумијевали оне узвишеније богословске природе, у наше памћење би се урезали примјери и слике (и сада се као свештеник опоменем почетка једне његове приповијести под називом „Не звечи него лечи“ која би почињала сценом у којој свештенику на исповест долази „баба-тровачица“). Његова пјесме је богомољачки покрет у то доба већ пјевао као најчешћи причастен. Иако су данас ти Николајеви причастени истиснути и заборављени, замјењени „литургијски исправним“ псалмопојањем, када год се и сам као свештеник нађем за пјевницом из мене ће се најприје отети „Небеска Србија, Србија је рајска…“ Није то потреба за „србовањем у Цркви“ већ нешто дубоко и свијетло, трагично и радосно, нешто дјетиње запамћено и мјеродавно за читав живот. Онај тренутак у коме нас пјесма узведе у пространства гдје су „дечица мала што су за свог Христа радо пострадала“. Сусретао сам у мом животу толико неразумијевања према тој небеској Србији, књиге написане на лажним премисама, пропаганду и шкргут зуба бивших наших сународника на саму помисао да у Царству Божијем остаје спомен Видовдана и Косовског завјета, непоколебљиве вјере живљене и пред пријетњом смрћу. Али тај појани Николај, светитељ који је тачно осјећао свој народ, наше крсно-васкрсно билò – он је мјера свачијег, не само нашег хришћанства и православља.
Свети Владика ме је пратио гдје год да сам ходио. У Кијево-печерској лаври, у њихова вунена времена, када се спремало зло и јад који данас прогони Цркву, питали би нас браћа по Христу и словенству: „шта мислите о владици Николају?“ Била је то и остала својеврсна лозинка: знали су да га воле само наши, отрежњени од прелести западног бљештавила. Но исто питање би ми постављали и православни Американци и Холанђани, браћа Хелени који се и даље не дају диктату окупационе силе која им држи и земљу и Цркву.
Путеводио ми је владика Николај и кроз моје младалачке заблуде и одушевљења, показивао излаз из наивних одушевљења којима је, није ни сам то крио, и сам био склон. Иако је до његове висине тешко макар мало дорасти, трудио сам се да идем његовим стопама. Често сам слушао приговоре на његов рад и мисао. Са пријатељима који су инсистирали на клеветама о њему прекидали су се односи јер ми Николаја нису били спремни да опросте. Многима се није свиђао рани Николај – иако је из њега изникао онај потоњи. Многима, пак, потоњи Николај не носи ништа осим препричаног Освалда Шпенглера и нешто мистицизма. Још за живота је био оптуживан од стране браће да је више пјесник него богослов а од сране наше књижевне критике да јесте талентован писац али више религиозне мистике него модерног сензибилитета и тематике.
А он је био и остао мјера. Човјек свога времена, свакако, али у суштини своје поруке и спремности да живи Христа – изнад сваког времена.
Када год ме пријатељи и непријатељи суоче са оптужбом да је моје схватање „националистичко“, вратим се владици Николају и оцу Јустину и запитам њих: Оци, може ли се са Савиног пута, а остати на путу Христовом? Знам да данас понегдје влада мишљење да може или мишљење да је Савин пут само један од путоказа, занимљив али необавезан. Ипак, без Саве и Косова, без Николаја и Јустина, можда може брат Румун или Грузин. Онај рођен у народу Светог Јована Владимира – о коме је Владика Николај тако живо писао, одрастао у народу Светог Саве и Лазара, ђакона Авакума и свих нових страдалника, свако од нас дугује свако јутро и вече, након погледа у лик Христов, и један поглед у лик Николајев. Нисмо ми мјерило Николаја већ је он мјерило нас данас.
Светитељ је био опширан, оштар и уман писац. Топао, емотиван али стамен човјек. Из Лелића је просвијетлио Охрид и Жичу, Београд и Сарајево, у коме је, заједно са свештеномучеником Петром Богдановим Зимоњићем, осветио пофалићку Преображенску цркву тик пред Други рат. Означио је својим бићем читаву једну епоху, описао нам Небеску Литургију у којој данас гледа свој народ.
Да ли је и он поред Саве на кољенима или ћемо их напим животима бар мало придићи?
Пише: Отац Дарко Ристов Ђого
