Највећи број манастира Фрушке горе стари су вијековима и приче о њима сежу дубоко у прошлост нашег народа.
Ипак, како је „српска Света гора“ мјесто гдје духовност и данас сија неугаслим сјајем, на њој се и у новије вријеме подижу цркве и „рађају се“ неке нове светиње. Најмлађа међу њима је манастир Манђелос.
Од свих манастира Фрушке горе, Манђелос је најмлађи. Одлука о његовој изградњи донесена је 2008. а радови су почели 2011. године.
Ктитори цркве били су Милан и Сенка Миланковић, поријеклом из Бродца код Бијељине, који живе и раде у Аустралији, а који су трагичним сплетом околности овдје изгубили кћерку.
Манастир је посвећен Светом Василију Острошком и освећен је 2014. године.
Манастир јединственог изгледа
Фото: istorijskizabavnik.rs
Осим „младости“, манастир Манђелос јединственим чини и његова спољашњост.
Наиме, лијепа, мала црква комплетно је изграђена од дрвета! Кажу да је кориштен норвешки бијели бор и чамовина, па читава богомоља својом архитектуром одудара од осталих фрушкогорских светиња.
Необично име
Манастиру је „кумовало“ истоимено насеље необичног назива – Манђелос. Ријеч је о „преради на српски“ мађарског имена „Нађолас“ или „Нагyоласз“, што у преводу значи „велико италијанско село“ тј. „велико романско село“ – мјесто у коме живе Романи, потомци Римљана, ту досељени у вријеме средњовјековне владавине Франака над Сремом.
Осим овог имена, манастир понекад зову и Врањаш, по истоименом извору који се ту налази.
Мјесто манастира није изабрано случајно!
Фото: istorijskizabavnik.rs
Као и многи други фрушкогорски манастири, и овај се налази у прелијепој природи. Црква је изграђена у малој, зеленој ували између села Гргуревци и Манђелос, на потезу који се зове Јоргованиште. А мјесто није изабрано случајно!
Црква је подигнута тачно изнад извора воде који је посвећен Светим Врачима – Козми и Дамјану, а који је познат од давнина као љековит.
Фото: istorijskizabavnik.rs
Наиме, слично као што је случај са Јазак водом чије благотворно дејство је познато надалеко и о којој је још Милош Црњански писао у роману „Сеобе“, и историјат овог фрушкогорског извора богат је и дуг.
Предање каже да су га још древни Римљани користили како би, преко аквадукта, водом снабдијевали Сирмиум тј. данашњу Сремску Митровицу.
Вијековима након, за ово место су знали и Турци, па су ту направили бању са љековитим блатом чији се остаци, кажу локалци, још увијек могу пронаћи у околини манастира.
Извор који се још назива и Врањаш, данас је уређен, а краси га и лијеп мозаик на коме су приказани Свети Козма и Дамјан.
