На хиљаде православних манастира, цркава и капела у ФБиХ порушено је у протеклом рату у том ентитету, а и данас, скоро три деценије од завршетка сукоба на овдашњим просторима, поједине светиње нису обновљене нити ће, по свему судећи, у догледно вријеме.
Горјеле су потпуно недужне почетком тих деведесетих година прошлог вијека, а радост молитве мијењала је туга која се преламала као крик из душа вјерника.
Отежавајуће околности јесте да оно што је рушено у рату, обновљено након тога, у миру поново на мети вандала, који у већини случајева не буду пронађени и кажњени. Свим тим проблемима данашњице политичка елита из Сарајева не придаје никакву пажњу. Нијеми су и глуви, како на све нападе на светиње, гробља тако и на Србе који су одлучили да се врате на своје огњиште.
Минирано и паљено
Православне светиње у протеклом рату на сваком педљу ФБиХ биле су миниране или паљене, тако да су након 1995. године на појединим мјестима у том ентитету од цркава у највећем броју случајева остале само рушевине, односно обриси да су некада постојале.
- Само на подручју Епархије бихаћко-петровачко порушено је 130 цркава и манастира те других богослужећих мјеста. Светиње су паљене и рушене од Ливна до српских села око Кладуше и до Купреса. Гробља у ФБиХ имала су своје капеле и све је порушено. Грубом рачуницом у протеклом рату срушено је око 800 капела - казао је “Гласу Српске” предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ Ђорђе Радановић.
Подсјећа да је једна од највећих православних светиња - Саборни храм у Мостару у протеклом рату миниран и запаљен од стране муслиманске и хрватске руке заједно.
- Исто се дешавало и са црквама и капелама у Чапљини, Стоцу, Какњу, на Озрену. У Бугојну је црква минирана, потпуно срушена. Ништа другачије није било ни на потезу од Сарајева према Зеници, око Тузле. Хрвати су на Купресу како су заузимали српска села, тако минирали и рушили цркве. У Доњем Вакуфу муслимани су запали цркве 1995. године - наводи Радановић и додаје да је у Бугојну порушена црквена кућа, парохијски дом и црква, односно три православна објекта у једном дворишту.
Наглашава и да је тешко сабрати колико је порушено православних цркава, манастира и капела, али додаје да се ради о више од 1.000 објеката.
- Имамо и списак свих православних гробаља у ФБиХ. Тешко се може наћи иједно да није срушено - казао је Радановић.
Са друге стране наглашава и да је много новца уложено у обнову манастира, цркава и капела од стране власти у Републици Српској и Србији те са локалног нивоа.
- Много је уложено новца. Власти дају максимално цркви и свакоме ко је покренуо активности и залаже се за обнову светиња - поручио је Радановић.
Обнављамо и обнављаћемо
Све цркве, манастири и капеле били су порушени или значајније оштећени на подручју Херцеговачко-неретванског кантона за вријеме рата, а међу њима и једна од највећих светиња на овдашњим подручјима Саборни храм у Мостару, који се налази и под заштитом УНЕСКО-а.
Један од највећих храмова у СПЦ, мостарски Саборни храм Свете тројице, саграђен још 1873. године, у љето 1992. године претворен је у гомилу камења. Храм је гранатиран 8. јуна 1992. године, а седмицу касније, на други дан празника Свете тројице срушени су торњеви и црква је запаљена. До темеља 1993. године срушена је и црква Рођења пресвете Богородице, која је у Мостару грађена у 16. вијеку.
- По завршетку рата упоредо са повратком избјеглих и расељених вратило се и свештенство Српске православне цркве. Тако да је заједно са обновом породичних домова почела и обнова цркава у Мостару. Један од најзахтјевнијих и свакако најскупљих пројеката је и обнова Саборне цркве у граду на Неретви - казао је “Гласу Српске” замјеник предсједника Градског вијећа Мостара Велибор Миливојевић.
Колико је то битан, важан и скуп пројекат, наглашава он, показује и чињеница да је то национални споменик културе који се налази заштићен у зони УНЕСКО-а.
- Дакле, Саборна црква као таква мора да буде обновљена онако како је била и грађена, што свакако поскупљује њену изградњу. О којем виду и величини грађевине је ријеч показује податак да је до изградње цркве Светог Марка у Београду то била највећа православна црква на овим просторима. То је свакако један захтјеван и велики пројекат - појашњава Миливојевић.
Поручује и да је до сада уз разумијевање Владе Српске и Србије одвојен знатан дио новца за обнову Саборног храма у Мостару, а резултат тога је и скоро завршен грађевински дио на том објекту.
- Треба урадити још доста тога. Потребно је још много новца да би ова православна светиња и тај наш православни храм засијао пуном свјетлошћу и био стварно онај драгуљ који је био и раније, а то је један од препознатљивих знакова, не само Мостара него читаве регије - закључио је Миливојевић.
Крађе и напади и у миру
Оно што посебно буди страх, али и увелико пали аларм за узбуну је и што су цркве у ФБиХ и данас на мети напада. Тако је из Саборне цркве у Мостару прије само двије године украдено 90 метара кабла, а приликом крађе уништена је и кутија за осигураче испод звоника. Исте те године, само који мјесец раније, извршен је вандалски напад на Стару цркву у Мостару и тада су провалили врата цркве Рођења пресвете Богородице, оскрнавили олтар, разбацали предмете у цркви те однијели новац из кутије за добровољне прилоге, као и новац из кутије хуманитарног друштва “Добротвор”.
Напади су се дешавали и у осталим мјестима у ФБиХ па је тако послије рата, према евиденцији Одбора за заштиту права Срба, црква у Блажују до сада била мета напада минимално 20 пута, а исту судбину је у неколико десетина наврата доживјела и православна црква Преображења Господњег у Сарајеву. Нападане су и православне светиње у другим дијеловима ФБиХ.
- Једноставно дешава се класично рушење уставног права на вјероисповијест. Јер када неко једну цркву у данашње вријеме покрада, пљачка и скрнави како Срби поново да дођу у ту светињу. Једноставно тиме ризикују живот и доласком у цркве страхују да ће им неко каменом разбити главу - наводи Радовановић.
Окидач за све, наводи он, је што мржња према Србима и православљу од стране Хрвата и Бошњака траје од деведесетих година прошлог вијека.
- Та мржња и даље се гаји, углавном путем медија. Сваки дан обиљежавају неку битку гдје су, како наводе, тај простор ослободили од Срба, а у ствари побили су их и протјерали. У говорима политичара у ФБиХ нема мјеста за страшна историјска страдања Срба која су се десила на том подручју - закључио је Радановић.
Житомислић
У Другом свјетском рату манастир Житомислић је био запаљен и опљачкан, али највише је страдао 1992. године, када су црква и стари конак минирани и до темеља срушени, а остали објекти, као и школа, запаљени. Обнова манастира Житомислић, српског духовног језгра у долини Неретве, почела је 2002, а завршена 2005. године. У обнову манастира и храма Благовијести пресвете Богородице у склопу манастирског здања уложено је 250.000 марака. Влада Републике Српске у његову је обнову уложила 50.000, а Влада ФБиХ донирала је 35.000 КМ. Остатак су финансирале четири српске породице из Херцеговине.
