Приближује се поноћ. Читаву касабу обавио је густи мрак и само што у малој, сиротињској кућици, тамо накрај махале, још трепери слаба свјетлост. То се кратка свијећа лојаница бори са смрћу... Догорила је скоро до краја, па се онај злаћани пламен повија, дршће и лагано пуцкара, разбацујући ситне, модрикасте пјеге и једва освјетљујући онај дио собе гдје, на подераном душеку, лежи болесна жена, у задњим часовима... Близу главе њезине је мало пенџерче... Крај њега сједи мршави и блиједи седмогодишњи малишан, па замишљено гледа у небо. Налактио се на крај пенџера, поднимио се руком, па нити се миче, нити говори. Као да је од камена. Само ако болесница каткада јаче јаукне, окрене јој се и, готово шапатом, запита:

„Мајко, боли ли те пуно?“

„Ох... боли...“

А он је тихо поглади по образу.

„Не бој се, све ће проћи!“

Па се опет крене и гледа као прије. По свеме небу осуле се звијезде и као да се смјешкају на њега. А он их гледа... гледа и никада да одврати очију. Као да то и нијесу звијезде, него разне лијепе играчке, које дјеца тако радо и тако дуго гледају... Једна звијезда затрепта, полети и ишчезну у ноћи, оставивши за собом свијетао траг... Мали погледа и, као да то није ни видјео, благо се осмјехну.

„Сад ће“, тихо прошапта.

Он је мислио да ће сада попадати још неколико звијезда и тада ће бити оно што управо и чека: да ће се отворити небеса. Баш јутрос разговарао се са својим друговима у школи (а ишао је у први разред), те један рече да се увијек о поноћи уочи Богојављења отворе небеса. И тад, шта год ко зажели, нека заиште, па ће му се испунити.

Сва дјеца рекоше да ће чекати поноћ.

„Ја ћу искати златна коња“, рече једно.

„Ја царске хаљине!“

„Ја каруце!“

„Ја сабљу од алмаза!“

Само је он шутио.

„А ти шта ћеш?“, запиташе га.

„Ја... да ми оздрави мајка...“

Он, уистину, и није имао веће жеље од те... Јадна његова мајка!... Два мјесеца лежи и мучи се, а никога код ње да је подвори, осим њега. Само још комшиница Ана што је свако јутро обилази и доноси јој понуда...

И он је, одмах иза акшама, сјео код тога пенџера и почео гледати у небо, чекајући да се отвори. Сјутра је Богојављење и вечерас се мора отворити!... Већ је смислио и реченицу коју ће рећи. Али мора брзо изговорити, пошто се небо зачас отвори.

„Боже, да ми оздрави мајка!“, тако ће рећи. Тада, није сумње, Бог ће га послушати, те јој послати здравље. И она ће тада устати са свога душека. Неће бити блиједа и мршава, него пуна и румена, нити ће бити овако тужна и сјетна, него весела, потпуно весела, те ће се с њиме, као и прије, шалити, носити га у наручју и пјевати му ону његову омиљену пјесму:

Осим тога она ће зарађивати и куповати му колача од шећера, као некада. Сашиће му и лијепе, нове хаљине, да не иде у дроњцима, као сада.

„Мајко“, зовну је тихо.

„А...“, одазва се болесница, стењући.

„Још мало... па ћеш оздравити“, рече јој некако поуздано. А затајао је: како ће оздравити. Хтио је најприје да јој измоли од Бога здравље, па тек ујутру, кад се пробуди здрава и весела, да јој каже како је чекао отварање небеса и како је он Бога умолио...

Свијећа, која је све досада догоријевала, прасну и утрну се.

У соби завлада мрак.

Мали се у први мах трже; но одмах затим још се јаче приљуби уз пенџер и гледаше...

„Само да пану још неколике звијезде, па ће се небо отворити“, прошапта. И жљно чекаше хоће ли још која затрептати и угасити се.

Звијезде су блистале и осмјехивале се, исто као и прије.

„Боже, да ми оздрави мајка!“, понови опет полугласно своју молитву, само да не би заборавио и збунио се, ако се изненада отворе небеса.

„Спавај...“, тихо изговори болесница, по шапутању осјећајући да још није заспао.

„Спавај ти, мајко. Сад ћу ја!“, одговори јој, не окрећући се.

Напољу се чуло звиждање. То је ноћни стражара дозивао свога друга. Из даљине је одјекнуо други звиждук... И све се опет умири...

„Брже ће“, рече мали, па опет поче понављати молитву... Додуше, сад је осјећао неку тежину у глави. Сама се спушташе на прса, а трепавице, као од олова, покаткада се склапаху...

„Боже, да ми оздрави мајка!“, шапутао је монотоно, као кад лекциу учи. А глава му све тежа и тежа.

Уједанпут као да нестаде свијех звијезда са неба... Па није то да су трепнуле и ишчезле, него као да их неко заклони мрачним чаршавом... А у даљини као да поче нешто тутњати, па све јаче... све јаче... И уколико се тутањ приближавао утолико се све и више разлијевала нека чудна свјетлост... Она, мало помало, освијетли малу собицу јаче него што што је лојаница освјетљавала... Док једанпут срашно сину. И блисну толика свјетлост да маломе чисто заслијепи очи. „Отворила се небеса“, као да му сину кроз главу. Гласно изговори научене ријечи:

„Боже, да ми оздрави мајка!“

Како то рече, свјетлости нестаде. Мрак и опет обујми све...

А тога истога часа он лијепо угледа мајку како се диже са душека и иде њему да га загрли. Она бијаше сада јако лијепа, крепка, здрава, какву је познавао док је био врло мали... Он врисну од радости и полети јој на прса. А она га притисну и поче љубити, топло љубити... ти пољупци бијаху му тако драги, тако слатки!... Чисто да не зна шта би радио од превелике среће. Па и он загрли њу и поче јој враћати још топлије и још слађе.

Зора је осванула кад се пробудио. Полако отвори очи, протра их, па онда погледа око себе. Сјети се оне свјетлости и како је молио Бога за мајку.

Светозар Ћоровић