Многи свјетски писци који су стекли славу сјајним дјелима познати су читаоцима под псеудонимима, за које већина не зна да нису права имена. Многи од њих су у прошлости измишљеним или скраћеним именима жељели да сачувају приватност из различитих разлога.

Тако је, рецимо, Марк Твен псеудоним Семјуела Ленгхорна Клеменса, а Ричард Бахман је псеудоним који је користио Стивен Кинг. Међутим, немају сви аутори очигледне псеудониме.

Иако Луис Керол можда звучи чаробно британски, Чарлс Латвиџ Доџсон звучи још више. Доџсон је усвојио свој псеудоним 1856. зато што је био скроман и хтио је да сачува приватност личног живота.

Када би писма адресирана на Керола стизала у Доџсонову канцеларију у Оксфорду, одбијао би их како би сачувао анонимност. Доџсон је креирао псеудоним тако што је латинизовао Чарлс Латвиџ у Царлоус Лудовицус, онда је то слободно англиканизовао у Керол Луис и промијенио редослијед. Његов издавач је ово име изабрао са списка неколико могућих псеудонима. Писац који нам је познат под именом Пабло Неруда је заправо Рицардо Елиецер Нефтали Реус Басоалто.

Од ране младости је био заинтересован за књижевност, али се његов отац противио. Када је Басоалто почео да објављује своју поезију, било му је потребно ауторско име које неће наљутити његовог оца и одабрао је име Пабло Неруда, у знак поштовања према чешком пјеснику Јану Неруди. Басоалто је касније усвојио свој псеудоним као легално име.

Занимљиво је, такође, да је Стенли Мартин Либер почео као писац сценарија за стрипове, али се надао да ће једног дана достићи озбиљнији књижевни ангажман за који је желио да сачува своје право име.

За стрипове је писао под именом Стен Ли, а на крају га је усвојио као легално име пошто је постигао свјетску славу као сценариста стрипова.

Када се Ерик Артур Блер, односно Џорџ Орвел, спремао да објави своју прву књигу "Нико и ништа у Паризу и Лондону", одлучио је да користи псеудоним да не би осрамотио породицу због свог тадашњег сиромаштва.

Према информацијама Орвел фондације, име Џорџ Орвел је мјешавина имена владајућег монарха, краља Џорџа Шестог и једне локалне ријеке.

Џоан Роулинг

Интересантно је да издавачи Џоан Роулинг нису били сигурни да ће циљна публика књига о Харију Потеру читати приче о чаробњацима које је написала жена, па су је замолили да на књизи користи иницијале умјесто пуног имена. Међутим, Роулингова није имала средње име и морала је да га позајми од баке Кетлин како би добила псеудоним Џ.К. Роулинг.