Скоро сам и забораво да је АА, заправо, ауторизовао двије теорије релативитета, прво специјалну, а потом и општу. Специјална је исувише компликована за ове зимске дане, али нам општом укратко жели рећи да је једина константа у универзуму брзина свјетлости, а да су све друге величине, суштински у оку посматрача. Суштински, ако желите постанути неко морате бити барем еквивалентни брзини свјетлости, иначе свака ваша ријеч, гест или суд подлијеже оку посматрача.
Посматрач није константа и код њега је све релативно. У његовој глави све је релативно, у његовом срцу, свијести, све је релативно и зависи од брзине кретања оних који теже брзини свјетлости. Он не може рећи:
„Гледајте – ја сам спокојан ко било покојника.“
Ако је све релативно, онда никоме ништа није важно. Нпр. платиш сиротињи и осталој раји да гласа за тебе у једној странци и сачекаш да се формира скупштинска већина мудро јој се пришљамчивши. Њима је свеједно, јер су добили 50 КМ, а теби је свеједно, јер си свакако само желио фотељу и шта све уз фотељу иде. Да ли си издао те људе, своје принципе, политичка начела, саборце из странке, прађеда Солунца и деду партизана, то није важно, јер ако је све релативно, онда ништа није важно.
Или, АВ свечано дочека авион са милион доза кинеске вакцине против ковида. Свакоме је јасно да је у питању велика дипломатска побједа кинеске дипломатије и амбасадорке, Чен Бо, која је учинила много за јачање Катедре за кинески језик на Палама и зато је сваки њен успјех релативно и наш, али релативно је нејасно како је увезена толика количина супстанце за коју надлежне институције у Србији још нису утврдиле дјелотворност? У тренутку уласка у Србију та супстанца није била регистрована као вакцина, па је мало нејасно како може бити оцарињена, јер ова донација ће се убризгавати у људе, не у буџет.
Чак у РС/БиХ је онемогућен увоз медицинског дијела оне шатор болнице, јер држава изнад државе има процедуре. Све је релативно, али процедуре су прецизне. Зато ми у Бихи нећемо добити вакцине тај вакат, јер ми имамо тијела и структуре на свим нивоима државне структуре и док се не обаве све законом предвиђене процедуре и не ускладе кантонални и божански закони природе и друштва са законима у РС, народ ће да трпи и чека.
Мада и то је релативно, колико заиста народ трпи, а колико му се чини да трпи, а у суштини му је данас много боље него што ће му бити сутра. Јер колико сутра, добро не баш сутра, али ових година, може се десити да се нагоде сви релевантни и остали органи и у Бихи или у Српској, шта нас брига за њих, започне масовна вакцинација, рецимо неком шпанском или чешком вакцином. И примимо сви по двије дозе – осим старијих од 65 година, срчаних болесника, дијабетичара, млађих од 18 година, рековаленсцената и оних којима серолошки тест каже да нема потребе да примају вакцину – и сви постанемо бољи људи, не добри, само бољи. Иначе се згражам те тезе о подјели људи на добре и лоше.
Ко је тај ко има храбрости за некога утврдити да је добар човјек, о лошим ћемо касније? Онај ко за некога каже да је добар човјек априори себе сматрa мјером ствари, ergo, држи да је и сам добар човјек и да је као такав мериторан у овој работи. Ко осим пјесника смије гласно изговорити ријеч ЉУБАВ? Оног који је завапио над сужњима: „Како у дебело ухо забости нежну реч?“
Шта бисмо ми са том новозадобијеном добротом? Ма колико била релативна доброта топи леднике антарктика, зауставља шинкасен ван станице, спушта се у леднике океана дубље од њиховог релативног дна, јер доброта није у оку инертног посматрача, да је он вага и развагује као Дуле Пацов и Анштајн. Највећа доброта је признати колико си лош. Она се мјери истином.
И сад замислите да сви код нас, ево не морају сви само 4000 - 5000 функционера високих да под утицајем те вакцине, загријани сјеном топлоте кажу оистине властиту лаж. Ко би то преживио? Зато и јесте боље не набављати те ђавоље вакцине, не тестирати превише народ и уопште не оптерећивати јавно мнијење релеавнтним проблемима. Лагуцкати на ситно и спорадично и прослављати све успјехе наше државе и непостојеће државе у неодрживој држави, празнике које неодржива држава не признаје непостојећој држави, и друга весеља, а све поштујући нејасне мјере Врховне команде.
И бити сретан што не живимо у Америци гдје само што се није заратило, у Русији гдје хапсе опозиционе прваке, у Шпанији, јер они нису способни сконтати какав змај је Лука Јовић, па он мора опет да се доказује по Њемачкој, или, не дао нам Бог у Србији. Тамо је предсједник САНУ рекао да Косово није Србија. Сад, можда баш није тако рекао, можда му је то истргнуто из контекста, ипак је све релативно, поготово прејака реч. Ево, нпр. ако ја сад напишем да у Сребреници није било геноцида и ини ме оптуже за истину, ја ћу само рећи да је та сентенца извучена из контекста текста чији наслов егзактно потврђује да увијек морамо имати у виду да је све релативно осим брзине свјетлости.
То што је контекст смисаона цјелина дијелова текста није важно, ако деманти дође на вријеме и на правом мјесту. Ипак, вриједи подсјетити ове што им је посао да ваде туђе кестење из ватре да мајка Мују није карала што се коцко, нег` што се вадио. Зар им није лакше било да кажу да је предсједник академије баш то јутро примио вакцину и да, с обзиром на његове године и опште здравствено стање не замјеримо ако каже и нешто што мисли, а не би требало да говори. Јер и није проблем у томе шта је он рекао, него је проблем у томе што је он и даље на челу кровне интелектуалне и духовне организације у Срба.
Људи смо и све што је људско није нам страно и ја не могу да схавтим зашто се толико ларма око неког силоватеља. Као да је једини, као да нема онај неки политичар о коме је Игор Јурић рекао да ће говорити, па ћути, као да сви нисмо знали ко је био Мајкл Џексон па смо му опет направили споменик. Одједном сазнајемо да га нема у Београду ко није своју дјецу слао, баш у ту школу глуме. А сви су знали и коме и гдје их шаљу, само што нико није знао оно о чему су сви ћутали.
Лицемјери и подлаци! Бандити се рекламирају на туђој муци, новине покривају насловну страну, телевизије попуњавају програм у паузама објава Врховног штаба и његовог команданта. Сви који се јавите знали сте, руморили, ћућорили и слали своју дјецу у његове руке. Болесници! И неко нађе да нам Бранислав Лечић Лека, мали лека, буде репер по овом питању. Лека, жењен тридесет година млађом дјевојком, мериторан је да говори о педофилији и да је осуђује док се у реклами за простатични лијек шепури на јахти међу једва пропупалим дјевојчицама.
Медији, маните се шејтанске работе и бар једно јутро пустите у програм пјесника, макар га нико исправно не разумио када завапи:
Понедељнике и уторнике
Префарбаћемо крвљу у празнике!
Искрено, Ваш
Пише: Саша Кнежевић
