Документарни филм "Јаук", је прича о голготи Страхиње Живака, српског логораша и ратног страдалника, који је у босанско-херцеговачком рату 1990-их, гдје  је он невин провео двије и по године у муслиманским казаматима. За то вријеме муслиманско-хрватске паравојне формације су му у 26. маја 1992. године, мјесту Брадина, крај Коњица, на сјеверу Херцеговине, убили синове: Слободана (35) и Велимира (31), цивиле, као и десетак блиских рођака.

Страхиња Живак, по струци инжењер телекомуникација, запослен у ПТТ БиХ, је прије ратних дешавања живио у Сарајеву, гдје је радио као ванредни професор у средњим школама за стручне предмете. Био је дописник београдских Вечерњих новости.

Предосјећајући рат и могуће невоље, преселио се у родне Брђане, гдје је рањен 17. априла 1992. из снајперске пушке, као цивил, а потом пребачен у Сарајево у болницу. Ту је имао низ непријатности на националној основи и спроведен је у Централни затвор. Без адвоката, прочитана му је пресуда на петнаест година затвора, због наводног организовања српских паравојних формација и сарадње са ЈНА. Да је радио на "стварању велико-српске државе"... Провео је у муслиманским логорима скоро 31 мјесец... односно слободу је угледао 9. новембра 1994. године у сарајевском насељу Грбавица, који су контролисали Срби, односно ВРС.

Поред Страхиње у филму говори и Алекса Ћорић, пријатељ и вршњак од покојног Велимира. Причао је како су Живаци били скромна и поштена породица. Не оптерећени богатством.

Ђорђе Живак, рођак Страхиње, који живи у Смедереву. Он је ову трагичну вијест о погибији дјеце Страхиње Живака, послао писмом у затвор "Виктор Бубањ", бивша касарна ЈНА, од јула 1993. године, преко Црвеног Крста.

Страхињи Живаку су за вријеме Другог свјетског рата усташе убиле оца, стричеве и ујаке. Тако је Страхиња Живак постао симбол страдања на балканским просторима, јер су му убијени и преци и потомци.

                                                   Извор: Православни филм-Не Кради Отаџбину