Све је више грађана који су током свог или лијечења својих најближих преживјели трауматична искуства из појединих здравствених установа. То показује и примјер Видосаве Блажевић, чија се мајка лијечила од вируса корона у УКЦ-у Републике Српске.

Видосава је у изјави за портал Ало подијелила своје искуство и није жељела да блати или прозива било кога већ да укаже на околности које би требало да буду „наук“ како самим докторима, тако и широј друштвеној заједници.

- Моја мама Милева Блажевић, хоспитализована је 21. новембра у изолацији на ковид одјељењу. Осјећала се малаксало, али није била у тешком стању, није ју ни гушило. Разговарала је и са мном и са мојим сестрама. Вјерујте да не памтим када сам се толико испричала са мајком. Казала нам је да је особље обилази и да су љубазни. И ми када смо их звали, такви су били и према нама, објаснили су нам опширну ситуацију. Ту је била и начелница др Верхаз, која је заиста била сусретљива. Сутрадан навече је дошло до гушења па су је пребацили на други спрат инфективне клинике и прикључили на кисеоник - прича Видосава.

Њена мајке је, каже Видосава, на овом одјељењу била смјештена до сриједе.

- Била је на кисеонику, свјесна, и даље смо имали комуникацију с њом. Међутим, стање се погоршало и у сриједу ујутру је пребачена на клинику за интензивно лијечење. Иначе, премјештена је ујутру када је начелница дошла, тек онда су је одмах пребацили на интензивну. Зашто су чекали јутро да је премјесте, а не одмах навече када се стање погоршало, нека остане на њима. Начелница нас је обавијестила да куца интерни премјештај о мами на интензивну - прича Видосава и додаје:

 - Отишла сам до инфо пулта на УКЦ да питам за број на који могу звати одјељење на којем мама лежи. Ту су били нељубазни. Када сам напокон добила пуни број, стално сам звала, али се нико није јављао. Упорно сам наставила да зовем, али је увијек било заузето. На интернет страници сам пронашла број начелника тог одјељења, и позвала сам га. Јавио се, представила сам се и питала за своју маму на шта ми је рекао да је он у папирологији, и да не зна ништа о мами те да позовем информације које су од 12 до 13 часова. Знам од раније каква су искуства људи имали са овим начелником, ништа му нисам казала на то. Завршили смо разговор.

Тада су, истиче Видосава, почели проблеми са у односима са особљем болнице.

- Сутрадан када сам назвала, јавила ми се дрска и нељубазна докторица. Не знам ко је јер се није представила. Прво је пет минута тражила на рачунару мамине податке, чекала сам, и онда је казала да је мама јако лоше и да је на кисеонику. Иначе, свака докторица која ми се јавила на том одјелу кад сам звала, није била љубазна. Можда једна кад сам већ била и изгубила наду да ће ми љекари дати било какве информације. До четвртка смо покушавали доћи до више информација о мамином стању. Жељели смо и да је пребацимо у болницу Мишелук у Новом Саду, али, нажалост, она хемодинамски није била за интерни премјештај те смо све наде полагали у УКЦ. Међутим, тада смо сазнали да је интубирана. Нико нам ње јавио. Нико од медицинског особља није позвао и обавијестио породицу да је мама премјештена на други одјел, а камоли да је интубирана.

Прича да је из интерних извора сазнала да јој је мајка интубирана.

- Позвала сам информације и тада сам сазнала из њихових уста да је интубирана. Шок. Изузетно нељубазна докторица ме питала да ли сам звала дан раније, рекла сам да јесам, а она је казала: „Јако је то лоше, ми смо њу морали успавати, цијев јој је стављена у грло“. Када ми је казала то „цијев јој је стављена у грло“, захвалила сам се на разговору и онда ми је позлило. Ја знам шта значи ријеч интубирана. У реду, можда већина људи не зна, али могу прогуглати или питати шта то значи, али да ми каже „цијев јој је стављена у грло“… Позлило ми је."

Видосава каже да од тада креће агонија која је трајала до трећег децембра када је њена мајка, нажалост, преминула.

- Сваки дан су говорили да је стање непромијењено. Ми нисмо знали налазе, ништа. Не знам да ли је мама жива или мртва. Кад год сам звала, молила сам Бога да ми не изјаве саучешће. Једном сам упитала могу ли знати њене резултате, а добила сам дрзак одговор да не могу они то мени сада рећи јер имају  40 пацијената. Ја у потпуности разумијем овај систем са короном, знам да је тешко, имала сам много разумијевања али неке ствари се морају ограничити и знати. Породица има право да зна да ли је њен ЦРП, рецимо, са 130 спао на 65. Знам да је медицинском особљу тешко, али сматрам да морају имати другачији однос према родбини пацијента, требали су се поставити другачије.

Видосава додаје да су константно жељели и покушавали да ступе ступити у контакт са др Пеђом Ковачевићем али он није дозвољавао да се ико прими.

- Кад сам звала информације, он упорно никада није био ту. На његов телефон се нико није јављао. Жељела сам да са начелником разговарам о мамином стању. Медицински режим је могао бити другачији. Она није биљка, то је моја мајка. Мислим да мама није закаснила, да је на вријеме отишла у болницу али је апстрактно шта се ту заправо догодило. Неке њене личне ствари нисмо ни добили назад. Дакле, и послије свега, дајем подршку медицинском особљу јер је заиста вандредна и тешка ситуација, али што се тиче односа са породицом пацијента, сматрам да могу на љепши начин да се саопштавају информације јер ми не знамо шта се дешава иза затворених врата, то нико не зна - завршава своју исповијест Видосава Блажевић.