Из далеке Кине, тачније из провинције Зхејианг, у малено Требиње двадесетседмогодишњу Сунчицу је прије три године довела љубав. Мужевљева породица претходно се доселила на југ Републике Српске. Отворили су једну кинеску радњу у центру Требиња и разрадили посао, па је будућност Сунчице и њеног мужа у овом херцеговачком градићу постала извијесна.

Сунчица је у ствари Ћиан Ја Су, а можете је звати како желите. Оба су јој имена, каже, подједнако драга. Завршила је информатику, али у Кини није радила тај посао. Идеја да са мужем дође у Требиње, чинила јој се одлична. Данас се не каје због те одлуке.

- Када сам тек дошла у Требиње, било ми је мало чудно. Међутим, људи су брзо показали топлину према нама и лијепо су нас овдје прихватили. Кина је велика држава, а долазак у малу средину, ипак, није представљао проблем за мене. У поређењу са Кином, наша примања овдје су можда чак и већа и можемо од тога лијепо да живимо. Веома сам задовољна послом, свиђа нам се и близина Хрватске и Црне Горе, па у слободно вријеме доста путујемо, јер тамо имамо много кинеских пријатеља са којима се дружимо - прича Сунчица за "Директ".

У Требињу, пак, нема много пријатеља и то је оно што јој највише недостаје. Када савлада језик, вјерује, имаће их више и све ће бити много лакше.

- Када сам тек дошла овдје знала сам само основне ријечи које су ми биле потребне за споразумијевање у радњи. Међутим, касније сам почела да учим српски са једном дјевојком која прича кинески. Тако да се ти проблеми сада колико-толико лакше рјешавају. Највећа жеља ми је да научим језик, да немам ту језичку баријеру, да могу да стварам пријатеље и да се са њима дружим. Тада бих у потпуности осјетила сву топлину града и људи. Овако, због језичке баријере и због тога што немам много пријатеља то не могу да остварим - искрена је она.

Код свих недоумица и потешкоћа у помоћ јој пристижу радници у радњи или књиговођа. Посебно тежак период за Сунчицу и њеног мужа биле су рестрикције због корона вируса. Нису радили, нису имали прихода, били су сами, а и кретање је било ограничено. Каже да је кинеска заједница у БиХ тада водила рачуна о својим сународницима.

- У марту смо морали да затворимо радњу. Дословно смо се закључали у кућу и нисмо нигдје излазили. Гледали смо филмове, серије, вјежбали, кували, читали, учили... Отишли бисмо до продавнице и то је било то. Радња није радила, није било примања, па је то стварало потешкоће, али већ сада је пуно боље. Заједница Кинеза у БиХ се поготово добро показала сада у периоду корона висура. Сви смо успјели да добијемо пакете из Кине у којима су биле маске и руквице, лијекови и остала неопходна опрема. Било који Кинез у БиХ да наиђе на проблем наша кинеска заједница учиниће све да тај проблем ријеши - каже Сунчица.

Сунчица и њен муж не намјеравају да иду из Требиња. Лијепо им је и ту виде своју будућност. Славе своје празнике, праве кинеску храну, а навикавају се полако и на херцеговачку. Одомаћили су се, па зато и каже да се у Требињу осјећа баш као рођена Требињка.

- Статус који имамо у Кини и овдје није исти, али ја сматрам да овдје могу да практикујем сва људска права као што то могу у Кини - закључује наша саговорница.

Подаци из фебруара прошле године говоре да у БиХ живи око 500 Кинеза, те да их је највише у Брчком. Углавном се баве трговином, а у посљедње вријеме све више и туризмом.