"У сриједу ујутро, у два часа, авионским бомбардовањем и артиљеријским нападима НАТО и Снаге за брза дејства отпочели су агресију на Републику Српску.

 Мете напада, у којим су учествовале и муслиманске јединице, били су Српско Сарајево, српске општине Пале, Соколац и Горажде, насеља у општинама Чајниче и Србиње и неки дијелови Српске Херцеговине. Само у нападу на српске сарајевске општине из авиона је избачено више од 600 пројектила, док је са непријатељске базе на Игману испаљено више од 2.000 артиљеријских пројектима већих од 120 милиметара. У свим сарајевским општинама оглашена је ваздушна опасност, а слично је било и у другим општинама у Републици Српској које су нападнуте".

Тако гласи почетак новинског чланка у тадашњем дневном листу Републике Српске "Глас српски" у издању од 31. августа 1995. године. Дан након што су авиони Алијансе засули бомбама Републику Српску, а од којег се крајем овог мјесеца навршавају пуне три деценије, мада многима изгледа као да је било јуче.

Као непосредни повод за тада најмасовнију војну акцију у Европи од Другог свјетског рата, САД, односно НАТО искористили су експлозију на тржници Маркале 28. августа 1995. Иако је било сумњи у долазну путању гранате, свијет је прихватио оно што му је сервирано. Срби су поново били кривци и требало их је казнити. Одмах. И тако је било. Једну од посљедњих августовских ноћи су обасјали пројектили. Операција је названа "Намјерна сила" и трајала је од 30. августа до 14. септембра.

Експлозија и одлука

НАТО је у то вријеме чинило 16 држава чланица најмоћнијих земаља Европе и САД. Српску, без савезника, су браниле војска и полиција те народ, а то је, према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, мање од 200.000 војно способних.

- Напад НАТО-а на Српску није, а никада се ни неће моћи ничим оправдати. Да иронија буде већа, први пут у новијој историји ратовања НАТО се отворено ставио у службу подршке једној од зараћених страна муслиманско-хрватској - пише у публикацији под називом "Намјерном силом на Републику Српску", који је издао Републички центар.

Иако се већ и током 1994. и 1995. НАТО неколико пута отворено ставио на муслиманску и хрватску страну, те извршио осам акција мањег интензитета, главни напад на Републику Српску услиједио је у склопу акције "Намјерна сила".

НАТО команданти су чекали прву шансу да истовремено нападну Српску и добили су је 30. августа. Циљ је био да буде неутралисана снага војске у зонама безбједности УН и тешко оружје, артиљерија, тенкови, складишта муниције, командна мјеста и линије комуникација. Покренута је и акција "Мртво око", чији је циљ био онеспособљавање система противваздушне одбране ВРС.

- САД су стално користиле медије да би у јавност пласирале причу да су "зоне безбједности" неутралне и демилитаризоване. Међутим, права истина је била да су оне у ствари биле базе босанских муслимана, из који су вршили нападе на територију под контролом Срба - пише у документима Центра.

Званични повод за војну операцију била је експлозија на тржници Маркале у центру Сарајева 28. августа 1995. око 11 часова, када је погинуло 37 лица.

То је био други напад на Маркале. Први је био 5. фебруара 1994. Убијено је 60, а рањено више од 140 особа. Муслиманска страна је одбила да учествује у раду мјешовите комисије ради преиспитивања резултата истраге. Између осталог на суђењу Радовану Караџићу свједочио је Јасуши Акаши, бивши специјални изасланик Генералног секретара УН за бившу Југославију, који је рекао и то да је закључак пет балистичара био да је пројектил могао доћи са обје зараћене стране.

Да су муслимани жељели да придобију међународну заједницу на своју страну, а тиме и изазову ударе НАТО-а на Републику Српску потврђено је и у пресуди у предмету против Караџића, гдје је "констатовано да су муслимани понекад гађали особље УН у граду или отварали ватру по територији над њиховом контролом да би за то окривили Србе".

- НАТО је за напад на Маркале 28. августа 1995. одмах оптужио ВРС, иако се војни и политички врх Републике Српске оградио од овог напада, истичући да постоји могућност да је ријеч о инсценираном догађају те захтијевајући формирање истражне комисије. Сумњу да се ради о гранати испаљеној са српских положаја међу првима је изнио руски артиљеријски официр, пуковник Андреј Демуренко, тада високи официр УНПРОФОР-а у Сарајеву, који је извјештај УН о експлозији гдје пише да је граната испаљена са српских положаја описао као фалсификат. Изјавио је да је могућност да буде погођена улица широка 30 стопа са положаја српске артиљерије удаљених једну до двије миље "једна у милион". Исте тврдње је поновио и пред судом у Хагу - забиљежено је у публикацији Центра.

С друге стране, након инцидента на Маркалама услиједило је гранатирање православне цркве Светог Саве у Блажују од стране припадника тзв. Армије БиХ у којем је погинула Јадранка Витор (30), а рањена су 44 цивила.

- Овај стравични злочин десио се у тренутку када су се у црквеном дворишту у великом броју окупили мјештани обиљежавајући велики празник Успења пресвете Богородице. О пристрасности међународне заједнице говори и то да је овај злочин прошао потпуно незапажено у свјетској јавности те да га нико од међународних званичника није ни поменуо, а камоли осудио - пише у документима.

Преглед држава и броја летова у НАТО нападима на Српску

Одлуку о нападу донијели су командант НАТО-а за јужну Европу амерички адмирал Лејтон Смит и командант УНПРОФОР-а за бившу Југославију француски генерал Бернард Жанвије. У операцији је било укључено више од 5.000 војника НАТО-а из 15 држава и више од 400 летјелица, укључујући 222 борбена авиона. Укупно је бачено 1.026 пројектила, а најчешће је коришћена ласерски навођена бомба ГМУ-10, која је тешка око 1.000 килограма.

Употријебљено је и 13 најсавременијих ракета типа "томахавк" које су лансиране са америчке ратне крстарице "Нормандија".

НАТО је планирао да употријеби и најубојитији бомбардер Ф-117, такозвани невидљиви, али је италијанска влада одбила да да сагласност да ови авиони слете у Авијано.

Сила и судбине

Снагу Алијансе први су у два часа иза поноћи осјетили становници тадашњег Српског Сарајева. Мета, коју су истовремено нациљале и муслиманске снаге, биле су и Пале, Соколац, Власеница, Рогатица, Српско Горажде, подножје Мајевице, Чајниче, Србиње и дијелови Херцеговине. Први напад је трајао 45 минута, а остало је историја. Помоћ су тражили први рањеници, цивили, а становништво спас у склоништима. Гађани су телекомуникациони системи тадашњег СРТ-а, радио-станице, репетитори, релеји, трафо-станице, сточне фарме, резервоари за воду, јавни и приватни објекти.

- У ширем рејону Добоја до сада је испод рушевина извучено 15 погинулих, од чега четворо дјеце млађе од пет година. У рејону Српског Сарајева гађано је насеље Лукавица. Материјална штета је огромна, у насељу нема струје, а уништен је и водовод. Усљед вишедневних бомбардовања и немогућности извлачења погинулих испод рушевина пријети опасност од епидемије - писало је у једној од информација за јавност ГШ ВРС.

Мирјана Галинац

Први пут је дошло и до информација да се користи "специјална муниција са токсичним и радиоактивним карактеристикама".

Посебна прича је рушење релеја Краљица на Озрену, о чему свједочи Мирко Алексић, који је још као дијете гледао како је грађен релеј. Ту је почео и да ради 7. септембра 1967, а игром судбине је био ту и истог датума 1995, када је тај објекат и уништен. Са више ракета. И уз жртве.

- На моју иницијативу погинулим борцима на мјесту страдања подигнута је спомен-плоча. Врло често посјећујем рушевине објекта, што доста емотивно проживљавам, често уз сузе, а жеља ми је да, када за то дође вријеме, на овом мјесту једног дана и умрем - рекао је у разговору са ауторима.

Десетог дана бомбардована је и болница "Жица Блажуј".

- Директно су гађали болницу. Нико ми не може рећи да нису, јер у кругу од пет километара нема другог објекта. Има болница и црква, погодили су цркву, погодили су болницу - посвједочио је доктор Миодраг Лазић, а доста и записао.

- Осми септембар. Предиван дан. Топао, сунчан. Михољско љето. Двадесет и три. Гранате са Игмана. Викнуо сам: "Сви у заклон, сви под степенице". Исти они Французи и Енглези који су, пролазећи путем поред болнице знали зауставити своје аутомобиле и свратити на сок, на воће, у кантину испред болнице, код Љубице, изручише нам свој смртоносни терет. А та Љубица и њен муж погинуше од њихових граната, у својој кантини, на свом радном мјесту. Да ли су чули крике њиховог седамнаестогодишњег сина који је остао и без оца и без мајке: "Зашто обоје? Зашто макар једно не остаде живо?" - записао је др Лазић.

Тада је погинуло 11 цивила , а рањено 15. Бомбардован је и релеј на Козари, а посебно тежак био је један дан.

9. септембар

У дневнику СРТ-а за 9. септембар су приказани снимци уништеног моста на путу Семизовац - Средње, због чега није било могуће транспортовати двије пријевремено рођене бебе из болнице "Жица Блажуј" за Београд. Једна беба је и умрла, а то је потврдио тадашњи начелник болнице Милан Пејић. Тога дана страдали су брат и сестра Галинац - Раденко (1969) и Радмила (1968). То није могао да заборави ратни хирург др Лазић.

- Рано јутро, пет сати. Стиже хитна. Уносе младића. Неких 27,28 година. Презиме му Галинац. Из Вогошће је. Раскомадан, али још жив. Гледам га, а он ме препознаје: "Докторе Лазићу, хоћу ли преживјети? Молим те, не дај да умрем". А ја гледам и кажем: "Преживјећеш, другар, преживјећеш. Сад ће те оперисати, биће све у реду". А он ме пита: "Докторе, шта је са мојом сестром?" - записао је Лазић у свом дневнику и наставио.

- Излазим, питам људе шта се десило. Кажу страдао од ракете НАТО-а, ујутро у три, пола четири. Сестра му је остала мртва, раскомадана. Прије седам дана му погинуо брат близанац, сахрањен у Палама. Он и сестра ишли на "седмицу" брату у Пале, да би се под заштитом ноћи вратили кући у Вогошћу.

"Хоћу ли икада више видјети своју дјецу. Два мала, дивна дјечака, докторе, хоће ли моја дјеца остати без оца?".

Кажем: "Галинац, не брини, све ће бити у реду".

Помоћи није било. Умро је након пола сата. Мало затим стиже старији човјек, уплашен, избезумљен. Распитује се за сина и кћерку. Остарио је у тренутку. За седам дана изгубио је два сина близанца и кћер. Остао је са два унука - забиљежио је Лазић, чувени ратни хирург.

Политичко и војно руководство Републике Српске потписало је у Београду 14. септембра Споразум о повлачењу тешког наоружања из круга од 20 километара око Сарајева, а истовремено команде мировних трупа УН и НАТО-а суспендовале су ваздушне нападе на циљеве Срба у БиХ на 72 часа. Операција је званично трајала до 20. септембра. Тачан број жртава ни до данас није утврђен.

Снаге противваздушне одбране ВРС су давале максимум у веома тешким околностима, али материјална штета је енормна. На удару НАТО-а је било све - градови, села, привредни објекти, електроенергетска мрежа, репетитори. А најтежи су, ипак, изгубљени животи. Цијели овај период, према мишљењима, није довољно истражен, али је дефинитивно, како то тврде и многи стручњаци, да "намјерна сила" још траје и да ће трајати све док своју снагу показује управо осиромашени уранијум. А, нажалост, потрајаће.

"Антиратни дан"

Интересантна је чињеница да су 1. септембра њемачки борбени авиони типа "торнадо" први пут учествовали у борбеним акцијама против Срба у БиХ, што је потврдио и Генералштаб у Бону.

- Иначе, у Њемачкој се овај датум обиљежава као "антиратни дан", односно дан подсјећања на 1. септембар 1939. године, када су трупе "Вермахта" напале Пољску и отпочеле Други свјетски рат - пише у публикацији Центра.

Очима народа

Изјаву која можда и најбоље описује промјену односа западних земаља према српском народу за тадашњу Српску радио-телевизију дала је једна старица у Српском Сарајеву. Наиме, она је, између осталог рекла да је свједок догађаја из Другог свјетског рата када су Срби спашавали и крили оборене британске пилоте од муслиманских милиција које су трагале за њима желећи да их убију, а данас је свједок да су њихови потомци, синови и унуци, у "знак захвалности" дошли да бомбардују становништво које је спашавало њихове очеве.

Пише: Ведрана Кулага Симић