Прије неколико година написао сам текст “СДС од странке до покрета и назад” којим сам покушао да укратко оцртам пут и фазе те странке. Од тада сваке године, а некада и више пута у току једне године, појединци који су напуштали или били избачени из СДС-а причали су о крају те странке, о њеном нестанку. Неки медији, не баш наклоњени опозицији говорили су о “посљедњем ексеру у ковчегу” и томе слично.

Па и поред тога то је једина политичка организација у Републици Српској, а и шире на простору српских земаља, која има својe одборе у свакој мјесној заједници. То сада имају владајуће партије и у Српској и у Србији, али то је друга прича, свакако краћег вијека трајања и чврстине саме организације.

У Сједињеним Америчким Државама постоји термин велика стара партија (Grand Old Party – GOP), а односи се на Републиканску партију, партију садашњег предсједника САД. Е, та “велика стара партија” када би тражили пандан код нас у Српској једино може бити СДС.

Политички живот у БиХ, а потом у Републици Српској доживио је бројне преображаје и промјене за протеклих 30 година, а једино је Српска демократска странка током свих тих година имала унутарстраначке изборе и промијенила седам предсједника. То је најмање седам другачијих погледа не само на странку, већ и на Републику и на политику странке.

Први предсједик Републике Српске др Радован Караџић постао је предсједник СДС-а иако није био први избор људи који су о томе размишљали. Па тако Никола Кољевић у дневнику “Стварање Републике Српске 1993-1995” каже да је разговарао са Милорадом Екмечићем, Славком Леовцем, Радованом Вучковићем, Алексом Бухом и другима и да су покушали да убиједе Ненада Кецмановића да се он прихвати вођства странке. По признању и самог професора Кецмановића водили су дуге разговоре, али их је одбио. Можемо вјеровати размишљању Кољевића зашто је то урадиo. Можда није вјеровао у националну идеју или је желио да има “странку са више интелектуалаца” за какву је држао Странку реформских снага, или је по сриједи нешто друго.

Углавном, преварио се, национално је тада било важније од економског. Међутим, оно што је похвално, његов политички пут је досљедно на страни онога што се може везати за неку лијеву опцију, од СК преко реформиста до СНСД-а гдје годинама важи за једног од најважнијих савјетника предсједника те странке. Друго је питање колико је сам СНСД лијево, изузев по имену.

Будући да су његове студије и погледи важни и за Српску, а посебно за владајућу странку у Српској, важно је да се зна каква су размишљања и погледи професора Кецмановића на Српску и БиХ. Од Немогуће државе, до Хронике немогуће државе као збирке колумни објављених у тадашњем "Пресу", јасно је да ни најмање не вјерује у БиХ другачију од дејтонске и да или дисолуцију или конфедерацију види као нешто скоро па неминовно.

Ово је важно јер је управо то политика СНСД-а на основу које годинама добија изборе. На тај “терен СДС -а” све више је улазио СНСД и њен предсједник, док на крају није потпуно преузео националну политику од најстарије српске странке западно од Дрине. Та политика преузимања и пропагирања националне приче прешла је потом на куповину људи, на комадање СДС-а кроз стварање разних партијица, од НДП-а, Успјешне Српске, Прве СДС, Изворне СДС, Уједињене Српске, до најновије СДСС Мића Мићића. То је покушао и главни савезник СНСД-а, Демократски народни савез, у који су прешли бројни чланови СДС-а укључујући и бившег потпредсјединка и у два наврата кандидата за предсједника Српске Огњена Тадића.

Она шала да је СНСД толико узео од политике и чланства СДС-а да је остало још само да промијени име у СДС није далеко од истине.

Ово добија на тежини ако послушамо ријечи предсједника СНСД-а како за за своју организацију говори да је “државотворна странка”.

Унутарстраначка демократија, слабост или снага

Људи који су водили СДС након Караџића и Бухе, удаљавали су се мање или више од оне идеје која је дио статута те странке, од оног што су приграбили политички противници и захваљујући чему су добијали изборе.

Видљиво је и да постоји тренд слабијих предсједника, предсједика без харизме, па и нарочитог образовања.

Током година у опозицији ојачали су поједини регионални лидери који су задржали власт у својим општинама и неријетко били поприлично незаинтересовани за одлуке врха странке. Та препознатљивост лидера на локалу истовремено је и предност, али и мана. Мана је то што такве лидере слаби предсједници са мањим ауторитетом нису у стању да држе на линији политике коју заговарају. Неки од њих су контролисали поједине како се то говорило “тврђаве СДС”, а садашње власти у Српској су их превеле у своје редове тако слабећи и готово уништавајући СДС у тим срединама. Тим недемократским и непоштеним начинима политичке трговине и манипулисања изборне воље грађана потонули смо дубље у муљ и каљугу непринципијелности и неморалности.

Питање које тражи анализу је и колико је добро што садашњи предсједник странке као потпредсједнике и најближе сараднике има двојицу бивших предсједника који су највећи губитници у тридесет година дугој историји СДС-а.

Садашњи предсједник СДС-а има иза себе велики капитал, био је предсједник Републике Српске.

Уколико то буде знао да користи и да правилно валоризује, могуће је да се врати на ту позицију. Необичан за наше прилике и хвале вриједан политички потез је то што је након побједе на унутарстраначким изборима, конкурента Милана Миличевића именовао у предсједништво странке. То је та демократска црта и свијест да се прихвати разичит поглед и унутар саме организације. Вјерујем да ће и код нас за 10 или 20 година бити могуће и логично да се остане у политичкој опцији и када се не дијели мишљење и став руководства. Да се на то гледа као на такмичење идеја и проргама и унутар странке једнако као што се то чини на изборима са другим странкама.

Нe дјелује ми као тачна недавна оцјена бившег предсједника СДС-а Вукоте Говедарице да је “СДС прије 30 година створио обичан човјек, национално освијештен, који је имао бојазан да ће остати политички и правно незаштићен”. Просто нико од оснивача СДС-а за БиХ на Петровдан у Скендерији није био “обичан”. Као што је и оснивач СДС-а у Хрватској др Јован Рашковић све само не обичан. Био је човјек чврстог карактера, угледни ерудита и те како свјестан духа времена и положаја у којем се српски народ нашао. Несрећа Републике Српске Крајине је његова смрт у зао час.

Са друге стране, срећа Срба у БиХ је што су сви они угледни Срби у Сарајеву из свих крајева тадашње БиХ, као професори и људи од угледа и интегритета основали једну странку која је будила свијест о правима и обавезама Срба, вршећи еманципацију и ресоцијализацију широких маса. Ко може да каже да је Никола Кољевић био “обичан”, да је то био Алекса Буха, Милорад Екмечић, Славко Леовац, Радомир Лукић, Милутин Најдановић и многи други који су развијали и будили демократску идеју и демократску свијест код прекодринских Срба почетком деведесетих.

Као што није тачна ни она констатација да је народ или војска створила Српску уколико не убрајамо горе поменуте људе у конструкцију народ, али и тада народ чине појединци мање или више заслужни. Да, војска и народ су је, нема сумње, одбранили и сачували, али идеја стварања државе за себе, онда када си прегласан и када је твој политички став занемарен и игнорисан, припада Српској демократској странци, ма шта ко о томе мислио, па било му то криво или право.

Куда и како даље

Дугогодишњи извршни директор "Џенерал електрика" једне од највећих компанија у свијету, Џек Велш сматра да: “ако број промјена ван организације премаши број промјена унутар ње, крај се већ назире.”

Велику опасност представља уништење опозиције и ликовање над лошим стањем у садашњој опозицији. Са ставом да не постоји нико и да не треба да постоји нико ко другачије мисли и види Републику Српску, њен развој и односе унутар ње, ми смо све више у неким мрачним временима једноумља и диктата. То је видљиво и из изјава СНСД-а “желимо и узећемо 80%”, те одлучивањем на неким комитетима умјесто у институцијама Републике Српске.

За демократију и развој грађанског друштва у Републици Српској, али не оног што се под грађанским данас подразумијева, а ни БиХ грађанског, већ оног које не искључује ни национално, а ни либерално, важно је да имамо двије јаке и организоване политичке партије. Уколико у СДС-у, али и ПДП-у то не препознају, уколико не схвате да су се десиле промјене и да народ презире бахатост, осионост и удворничко понашање, а да је људима у Републици Српској Српска важнија од ма какве приче о БиХ, Савјету министара и чему све не, те крену путем политике какву од њих очекује политичко Сарајево или међународна заједница, неће дуго потрајати, а ми у Српској наћи ћемо се у још мрачнијим и тежим временима једнопартијског мрака и диктата.

Професор Александар Савановић је у праву када каже да је успјех опозиције против садашње власти могућ једино уколико се изгради јак СДС у главном граду Српске. “За побједу против масовне странке типа СНСД-а потребна је врло јака и организована структура. То може понудити само СДС, односно некада је могао, а данас више нисам сигуран, јер нисам упознат са стањем у СДС-у. Али судећи према досадашњем искуству, сумњам. Бањалука је одувијек проблем СДС-а. И сам сам томе свједочио „изнутра“ – кад је странка имала капацитет да се подигне у Бањалуци, унутар самог СДС-а тај пројекат је урушаван."

Ове Савановићеве ријечи имају тежину и исправно схваћене могу само да помогну да се СДС у Бањој Луци у години у којој слави тридесети рођендан реорганизује, те да се са новим и афирмисаним људима на другачијим основама постави национална и свака друга политика у главном и највећем граду Српске.

Можда су информације да се преговара да Милан Радовић постане дио СДС-а корак ка томе, али чини ми се да је далеко значајније да то постану људи који нису кренули путевима папака и прелетача, људи које Бања Лука и те како цијени због тога, а то су, Саша Лазић, Мирна Савић Бањац и Дражен Милосављевић, који су недавно основали покрет “Бањалука зове”.

За Бањалуку, нову и другачију, је важно да они схвате своју снагу и да је правилно процјене. Та снага није мала, напротив, али би било добро да размисле о ријечима професора Савановића. Уз моралност и честитост коју несумњиво посједују и коју су показали остајући досљедни себи и грађанима који су их бирали, неопходна им је и снажна организација. Потребно им је много оног рада који у великим странкама обављају полетарци и активисти, да би они могли да се баве политичким питањима и борбом са снажним противником, противником који не преза ни од чега, а који има бројно чланство и машинерију.

Тридесети рођендан је одлична прилика и за обнављање одбора у Добоју и Бијељини, али и јачању капацијета у Палама, мјесту веома важном и за СДС и за Републику Српску. Недавно је своју кандидатуру за начелника ове општине објавио професор на економском факултету Марко Ђого. То је учињено траљаво, изостала је права подршка СДС-а. Како и са којом логиком независни кандидат за начелника општине без подршке неке политичке партије мисли да добије изборе? Па чак и да их добије, шта очекује без већине у локалном парламенту. Дакле, и Ђого би требао да размисли о својој кандидатури, као и паљански СДС. Небојша Вукановић са већом улогом у странци и енергијом коју посједује може да ојача одбор у Требињу и другим општинама у Херцеговини. Питање је зашто он није дио странке и зашто му није понуђено мјесто у руководству?

У наредом периоду након локалних избора, кад год они били, доћи ће вријеме да се мијења и на републичком нивоу. Без да улазим у прогнозе хоће ли се та промјена десити за двије или за шест или за десет година, она ће се десити. Овдје желим да поставим питање од којег ће зависити да ли ће то бити персоналне или суштинске промјене?

Дакле питање је шта и како оног тренутка када падне СНСД и његови сателити? Хоће ли се “опростити сателитима” или ће се тежити владама без њих? Хоће ли се прихватати папци повратници? Хоће ли се радити све исто како ради СНСД, од папака, до прелетача и цјепкања опозиције?

У зависности од одговора на ова питања, теба да дођу и приједлози о измјенама изборног закона, о лустрацији, или о забрани преноса мандата, или о забрани бављења политиком након промјене странке бар за један изборни циклус.

 Аутор: Марко Шука