Директори више од 300 основних и средњих школа у Београду тужени су зато што су условљавали ученике и запослене да носе заштитне маске у школама.

Према ријечима Весне Војводић Митровић из Гранског синдиката просвјетних радника Србије “Независност” ријеч је о хитрој реакцији јавног тужиоца на тужбу коју је поднио предсједник полицијског синдиката против директора свих београдских школа.

Њен ауторски текст под насловом “У јуришу на апсурд…” Блиц преноси у цјелости:

- Прије неки дан, усред часа на којем сам покушала да великим матурантима, паметним и већ пунољетним људима, приближим Камијеве идеје исказане у “Миту о Сизифу”, подсјети ме један ученик на ону анегдоту у којој Сизиф, на питање “Шта радиш, Сизифе?”, одговара жаргонски: “Ево, гурам некако…” Ових дана, чини се, снажније него икад, просвјета у земљи Србији суочава се са огромним проблемима, али, гура… Некако…

Не, није овдје ријеч о томе да просвјетни радници своје ангажовање доживљавају као сизифовски посао у смислу тежине, напротив! Многи од нас никада и ни за један други посао не бисмо мијењали овај, у којем смо читавог радног вијека у прилици да осјетимо, доживимо, разумијемо и обликујемо младост једног друштва. Ријеч је, међутим, о нечем другом - о интензивном осјећању немоћи, узалудности и бесмисла наших напора да очувамо аутономност просвјете од апсурда који нас запљускује готово свакодневно…

Посљедњи у низу случајева који парадигматски сликају неуравнотежен однос државног апарата према образовном систему свакако је хитра реакција јавног тужиоца на тужбу коју је поднио предсједник полицијског синдиката против директора свих београдских школа! “Нека раде свој посао!” – рећи ћете ви, мислећи и на директоре и на тужилаштво и ту ћемо се лако сложити. Али, предмет ове тужбе обликован је управо на темељу апсурда: директори више од 300 (три стотине, добро сте видели) основних и средњих школа у Београду тужени су зато што су условљавали ученике и запослене да носе заштитне маске у школама!

Криво стани, ал’ право говори, каже наш народ, што у овом случају значи да је Грански синдикат просвјетних радника Србије “Независност” увијек показивао критички дух према поступањима директора и неријетко указивао на њихове пропусте или противзаконито дјеловање, али овога пута треба јасно и отворено рећи: у овој борби – на истој смо страни!

Има ли у овом тренутку, када се читав свијет, не само Србија, суочава са најснажнијим ударом пандемије, ичег бесмисленијег и непотребнијег од позивања и саслушавања преко 300 директора који нису ни прописали епидемиолошке мјере заштите, већ су били у обавези да их спроводе, заједно са ученицима и запосленима? А на помисао колико је то узалудно трошење енергије, времена (нарочито тужилаштва!) као и буџетских средстава за финансирање судских процеса, колико је то непотребних излагања ризику заразе – извјесна је једино: главобоља!

И тако… У настојању да се одупремо бесмисленим захтјевима школских програма, административним обавезама које нас лагано али сигурно надвладавају, вирусу који нас, како рекоше, вреба на сваком мјесту – апсурд, сасвим сигурно, постаје константа нашег професионалног рада.

Све чешће хватам себе да на питање шта радим, одговарам: “Ево, гурам…Некако!”