Раденко и Радован Галинац су се одмах на почетку ратних дешавања ставили на располагање новоформираној Војсци Републике Српске, а Раденко је добио чин у Војној полицији. Саборци су га изузетно цјенили јер се није крио, нити либио да стане на чело своје јединице говорећи јуначки: - "За мном браћо".

Обично су га описивали у једној реченици: "Таквог хероја мајка више не рађа". Чак и његови претпостављени били су задовољени његовим учинком, знали су да ће повјерени задаци бити беспрекорно извршени.

Радован Галинац, Раденков брат близанац, је три године ратовао на сарајевском ратишту, чувајући сваки педаљ српске земље од настртаја муслимана и алахових ратника који су жељели истребити Србе. Стално је био у рововима тог љета 1995. године, гдје је морао и да спава у шумама.

Крајем августа 1995. године добио је галопирајућу мишију грозницу, која му је напала бубреге и мокраћне канале, од којих је трпео огромне болове. Пребачен је у болницу на лијечење. Није издржао. Умро је 26. августа у околини Трнова. Раденко је у то вријеме такође имао неком телепатијом велике болове, не знајући заправо шта му се са братом дешава. Био је шокиран када му је комадант јединице саопштио тужну вијест. Мучило га је како то да саопшти старијој сестри, која је дошла тих дана из Београда, са жељом да саопшти својим најдражима да се удаје.

Отишли су Галинци наредног дана у Војковиће у родитељску кућу, на сахрану Радована, гдје се окупило пуно свијета. Раденко и Радмила су остали у Војковићима седам дана, скупа са породицом, покушавајући да нађу утјеху за преминулог брата. Касније се Раденко вратио у команду на дужност, а Радмила је свој боравак продужила код родитеља. Повео је и синове са собом кући, уз негодовање својих родитеља. 9. септембра 1995. године, Раденко је дошао поново у Војковиће где је требао да узме сестру Радмилу и да је превезе до аутобуске станице, како би отишла у Београд.

У касним поподневним часовима, кренули су аутом Радмила, Раденко и његов комадант. Ишли су преко Средњег, гдје је већ било опасно, пошто су авиони НАТО пакта редовно бомбардовали српски дио Сарајева ујутро и увече.

Бомбе злочиначког НАТО пакта су пале на њихово возило које је одлетило у ваздух. Радмила Галинац је на мјесту остала мртва, док је Раденко био тешко рањен. Комадант је дошао до њега, иако је био мрак и тешко се могло шта видјети. Лежао је рањен непомично, али је био жив. Обојица су оглувели од силне детонације.

Раденко се бојао да неће преживјети и молио комаданта да брине о његовој породици тј. дјеци. Наишао је војник Јаковић из Сезимачког батаљона, који је препознао о коме се ради и понудио помоћ. Наишао је и комадантов брат, са својим људима, који су дошли са носилима. Радмилу су нашли у локви воде мртву. Пребачени су у болницу у Сезимовац, док је Раденко Галинац пребачен у болницу "Жица" у Блажују, гдје га је преузео чувени хирург др Миодраг Лазић из Ниша.

Учинио је све што је у његвој моћи, али није помогло. Раденко није пуно издржао. Преминуио је у болници 10. септембра 1995. године.