У цркви Светог Пророка Илије у Бјеловцу код Братунца данас је служен парастос за 109 убијених Срба из тог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих су 68 масакрирале муслиманске снаге из Сребренице на данашњи дан 1992. године.
Јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су рано ујутро 14. децембра прије 27 година у три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.
Најмлађе жртве били су четрнаестогодишњи Слободан Петровић и петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а најстарија осамдесетосмогодишња Злата Јовановић. Тада је нестала старица Божана Остојић и још није пронађена.
Мјештанин Бјеловца Крсто Ранкић, који је преживио напад, каже да му је тог дана убијено 16 чланова уже и шире породице и да је из 76 домаћинстава убијено 68 мјештана.
Према његовим ријечима, сваки трећи становник Бјеловца тог дана је убијен или рањен.
Славка Матић каже да је тог кобног дана изгубила све, кћерке Сњежану (27) и Гордану (24) и супруга Радивоја, а кућа и имовина су јој спаљени.
- Остала сам без породице. Била сам у сеоској школи када је иза шест часова ујутро почео напад и пуцњава са свих страна. Цијели дан нисам могла прићи кући. Пуцњава и галама није прекидана. Куће и остале зграде су горјеле, а ја нисам знала шта ми је са дјецом и супругом - присјећа се ова старица.
Она истиче да је током тог дана покушавала да дође до куће, али да није могла од пуцњаве.
- Прво су ми рекли да су сви побјегли према Дрини и да нема нико код моје куће. А онда сам наишла на рањеног Срећка Михајловића који ми је рекао да су моји сви убијени. Све ми је уништено. Моја женска дјеца нису имала ни прута у рукама, а камоли оружје. Убијене су на кућном прагу и нико није одговарао, што изазива још већу бол - прича Славка.
Она указује на неправду правосуђа БиХ које осуђује Србе и за, како каже, неке измишљене и недоказане злочине, а за њену дјецу и остале цивиле из Бјеловца нико није одговарао.
- Правде нема, а ја живим да носим бол и тугу, јер за мене више радости нема. Једина утјеха је што имам чланова шире фамилије који ме тјеше и помажу - наводи Матићева.
Породице настрадалих поручиле су руководству Републике Српске да се више не може толерисати игнорисање српских жртава, срамотно ослобађање оптужби Насера Орића, а затварање и суђење скоро свим Србима за командну одговорност.
Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунца Радојка Филиповић, којој су на данашњи дан прије 27 година погинули супруг Драган и свекар Драгољуб, рекла је да злочин у Бјеловцу има све елементе геноцида.
То је образложила ријечима да су муслимани убијали све редом, дјецу, жене и старце, а српску имовину уништавали да би потпуно затрли трагове српског постојања на овом простору.
- Апсурдно је и жалосно да ни након 27 година у Тужилаштву БиХ не постоји предмет везан за злочин у Бјеловцу. Колико то година треба за подизање оптужнице? - упитала Филиповићева.
Она каже да то говори да правосуђе БиХ свјесно чека да свједоци и починиоци злочина умру и да по устаљеној пракси, када су у питању суђења починиоцима злочина над Србима, Суд БиХ каже да је истрага или суђење обустављено због недостатка доказа или смрти осумњиченог.
Од 76 домаћинстава у Бјеловцу и околним селима, скоро да нема куће из које неко није погинуо. Све куће су спаљене и већина их је након рата само дјелимично обновљена.
Српски војници су били у окружењу, али су пружали отпор и нису се предавали јер су знали да би били убијени и унакажени. Окупљали су се у куће или групице и одбијали нападе до вечери и стизања помоћи.
У логор су на данашњи дан 1992. године из Бјеловца одведене жене Достана и Мира Филиповић, седмомјесечни Немања и трогодишња Оливера Филиповић, као и деветогодишњи Брано Вучетић коме су тога дана убијени отац Радован и брат Миленко, док је мајку изгубио три мјесеца раније.
Одведени су у Сребреницу, гдје су злостављани и гладовали 56 дана док се сазнало да су заробљени, па је организована размјена.
Код спомен-плоче са именима убијених на зиду бјеловачког храма данас су цвијеће положиле делегације борачких и организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске из сребреничке и братуначке општине, делегација Удружења логораша регије Бирач и општине Братунац.
