У банатском селу Александрово надомак Зрењанина Удружење грађана Трећа сарајевска бригада Војске Републе Српске је, уз подршку мјештана села и локалне самоуправе традиционално одржало парастос и помен за хероја Вогошће Мићу Влаховића.
Његови саборци и пријатељи, и данас након 31 године, долазе сваког 2. августа у Александрово да га помену.
- Долазе да му одрже парастос, заједно са десетином његових другова из дјетињства. Има ту и оних који га нису познавали, који су у рату били дјеца, али је легенда о Мићи Влаховићу међу Србима са друге стране Дрине данас подједнако жива као у она грозна, ратна времена. Уствари, може се чак рећи да из дана у дан, сећање на Мићу Влаховића, његову храброст и доброту постаје све снажније и веће – подсјетили су из Удружења.
Предсједник Удружења Предраг Спајић је истакао да су сви Мићини саборци из Треће сарајевске бригаде поносни што већ 31. годину након његове погибије долазе из свих крајева свијеета да обиђу његову вјечну кућу и да се уз пламен свијећа и мирис тамјана помоле за његову душу те на тај начин "демантују" његове последње речи – „Ја знам да ћу да погинем али се плашим да неће имати нико да ми дође на гроб и прислужи свијећу“.
Предсједник општине Нова Црња, којој припада мијесна заједница Александрово, Драган Даничић наговијестио је да ће у наредном периоду бити покренута иницијатива за преименовање улице у којој је Мићо Влаховић провео дјетињство.
Иста ће, како је навео, да понесе име по хероју.
Како су подсјетили из Треће сарајевске бригаде, овај јунак, остављен од своје биолошке мајке, се нашао у Дому за незбринуту дјецу у Звечанској улици, одакле га је извукла породица Корица из Александрова.
- Мићо се сродио са њима, сматрао их својим истинским родитељима, а према њиховој биолошкој дјеци се односио као према браћи и сестрама. Укратко, живот га није мазио, од ране младости је копао тврду, банатску земљу, дијелећи судбину типичног банатског сељака. Упркос свему томе, Мићо је израстао у узорног омладинца. Марљиво је радио у Феријалном савезу, био учесник свих дешавања које је организовало ово, у то вријеме веома активно удружење – саопштено је из овог удружења.
Фото: Уступљена фотографија
Како додају, једногласно је изабран за предсједника омладинског Диско клуба. Био је младић за узор, па су га у Великим Ливадама сви вољели.
- А онда је дошао тај проклети рат. Мићо Влаховић је најприје отишао у Хрватску, а потом и у Босну. Није му била намјера да напада и убија, већ да помаже српском народу да се брани. На сарајевском ратишту није било српског борца који није чуо за поручника Мићу Влаховића, командира Јуришног батаљона Треће сарајевске пјешадијске бригаде. Сви су памтили оно најтеже вријеме за српски народ, када је Мићо дошао да им помогне – навели су.
Додају да Мићо није одустајао да се бори ни након првог, другог, трећег, па ни четвртог рањавања.
Ово посљедње, за Мићу је, нажалост било кобно. Вратио се у своје Велике Ливаде, гдје је заувијек положен у хладну банатску земљу 4. децембра 1994. године.
Додају да Републике Српске и села Александрово не смију заборавити Мићу. Не само због Миће, него и због, како истичи, наше омладине, која мора да има своје свијетле хероје да би имала чисту будућност.
