Година 1979. На свијет је дошла дјевојчица. Родитељи јој наденуше име Ана. Датум бијаше четрнаести мај, на пророка Јеремију. „Бар са змијама неће имати проблема“, рече тата. Добриња, Олимпијско насеље, ту је Ана провела дјетињство. Фелинијевска атмосфера владала је улицом, можда не баш у пуном сјају као у насељу на другом крају града Сарајева Кошеву, али једно је сигурно – било је безбрижно. У улазу зграде живјеше људи, представници свих народа тадашње републике. Била је чак и једна мексичка породица. Тако да уопште не чуди чињеница, да су све мајке својим укућанима правиле бурито, стидљиво надмећући се једна са другом, а нарочито са Мексиканком, Габријелом. Сва дјеца из улице, као и моја мама наравно, проводила су дане играјући се непрестано испред улаза, а игру би само прекидале мајке које су своју дјецу са балкона дозивале кући на ручак или вечеру. Када би било сунчано играли би се школице, па би се возили ролери и бицикли, ноћу би се под ведрим небом играли жмурке, а када би дошла зима, падао би снијег (да, падао је снијег) , па би се сви санкали, клизали, грудвали... И годишња доба су имала свој смисао и сврху. И тако моја мама пође у шести разред основне школе.

Идућу седмицу је требала бити дежурни ученик. Скоро читаву годину је чекала на тај моменат. Кад одједном – бум. Нестаде Фелини, дође неки холивудски редитељ. Хорор је могао да почне. Неке комшије су почеле да забрањују својој дјеци да се играју са мојом мамом, чак их више нису ни пуштали да се играју са осталом дјецом. Однос према маминој породици се преко ноћи промијенио. Пријатни комшијски поздрави више нису били тако пријатни, постали су хладни. Једно јутро покуцаше на врата комшије, али у војним униформама, никоме у породици није било јасно шта се то догађа. Наравно да су отац и мајка знали каква се невоља спрема, али нису били свјесни да ће се то тако брзо одвијати, али да – комшије рекоше да се за осам сати иселе из стана, јер они ту више не припадају. Зар не звучи ово мало холивудски? Шта ћете, такав је Холивуд, правда није милостива. У међувремену, мајчин отац, а мој дјед, отишао је код својих старих комшија (браће, али само по националности) да ратује. Односно да врши агресију на своју улицу, свој стан и свој град, јер морате схватити да ако покушавате да одбраните своје самим тим чините зло онима који су вам све одузели. То је гријех, а ако не поштујете туђа права, онда нико није дужан да поштује и ваша та нека права. Док је дјед ратовао, остатак његове породице и наравно мала Ана добили су етикету избјеглице. Тако то иде, такав смо народ – волимо помоћи, али морамо ту помоћ на неки начин да продамо. Рођени смо трговци. Дрина јесте лијепа и ћуприја на њој, али ово около, ови људи... Те су се мисли Ани врзмале по глави када је са братом већ тада истраумираним од свега што се десило, сестром са њено двоје мале дјеце и мајком, дошла у Вишеград, до тада свима познат једино по књизи Иве Андрића, чувеног писца који је одувијек био заговорник рата који је задесио народ на нашим просторима. Тако неки људи кажу. Мама се није дуго задржала у Вишеграду, са сестром и њеном дјецом отишла је у Београд, наравно као избјеглица. Избјеглица је био назив за националност свих људи који су били прогнани из сопствених градова, села... У Београду је било узаврело. Да, заиста је било узаврело у кафићима и у дискотекама, јер тада су се наша браћа преко Дрине играла мало лопова и полицајаца. Љубоморно су жестоки момци пратили ситуацију у Сарајеву и осталим градовима које је задесио рат, па су одлучили доказати да Холивуд има и друге жанрове.  Срећом свугдје на свијету има добрих људи, па је мама била смјештена у дому једне дивне породице. У Београду је завршила основну школу и стекла је нове другаре. Пошто су се чланови те породице бавили умјетношћу, а Ана је показивала склоности ка сликарству, моди и музици, они одлучише да је упишу средњу школу примијењених умјетности и да похађа часове соло пјевања и клавира код најчувенијих професора у Београду. То би се можда и догодило, али њена старија сестра са њено двоје дјеце, коју је наравно Ана чувала док је сестра испијала кафе са београдским бабама трачарама дегутантно оплакујући судбу мужа који није изашао из Сарајева, јер бијеше носталгичан а носталгију је лијечио литрима вињака, углавном, због таквог понашања старија сестра је изгубила статус пожељног госта и била је замољена да са својом дјецом напусти њихов дом, док је Ана могла остати. Болесна патетична мољења старије сестре натјерала су Ану да тешка срца пође са њима назад у Вишеград. Први промашај, идемо даље има још. У Вишеграду су их сачекали мајка и брат који је већ поптуно изгубио разум и чија се психа тотално изокренула због ситуације у којој су се налазили. Jедноставно неко није могао да поднесе пуцњаву, бомбе, издају ближњих и остале гадости које се биле нормална појава у рату. Ана приморана, морала је поћи у средњу економску школу. Јупи. Е овдје требамо рећи да Ана више није имала статус избјеглице, већ секташице. Једноставно „другари“ из школе и остали (не)људи из околине нису могли да прихвате болест њеног брата, њено карактеристично облачење, пристојно опхођење према другима, негутање самогласника и још многе друге ствари које су биле очито табу за житеље тога мјеста. Ана упада у тешку безвољност, могло би се рећи депресију. Ко би жив остао нормалан међу тим вуковима?! Рат је званично завршен, био је вакат вратити се у Сарајево. Анчи се са својом породицом враћа у стан на Добрињи који је на једвите јаде успио да буде повраћен, али више није било оних старих комшија, ни оних који су их испратили, већ су то били неки баш чудни људи, налик на оним из Вишеграда по нарави, али су причали екавицу, а ипак су били Муслимани, овај Бошњаци како ли већ. Не знам заиста ко би то могао бити. Реално ту више није било живота за породицу моје мајке, као и за осталих десетине хиљада породица које су морале пронаћи негдје друго своје уточиште. Бар на неко вријеме мама је остала у својој старој улици покушавајући да се не осврће на новонасталу ситуацију. Наравно, град који је памтила као дјевојчица, био је непрепознатљив од силних оштећених зграда, напуклих цеста... Био је рат, шта се друго могло очекивати. Хтјела је запослити се и скупити новац за наставак школовања, али је безуспјешно пролазила свака њена молба за рад. Послије сазнања њеног презимена у току представљања послодавцу, услиједио би блиједи поглед и реченица, јавићемо вам се. Недуго затим оформила се музичка академија у тада Српском Сарајеву. За упис на ту академију било је потребно само да си живо биће, јер требало је попунити одсјеке, а и буџет. И данас је тако. Ана је мислила да ће коначно моћи да иде тамо гдје је људи прихватају и схватају, чак је мислила да није ни достојна пријема у ту умјетничку оазу. Но, недуго затим послије прве године схватила је о чему се ради и да је та академија само привид умјетности, слободе и да се стално чује мукање краве која је сваки дан пасла траву испред факултета.  

Хајде сада да упростимо наставак приче. На факултету упознаје будућег мужа који је радио као асистент на Пољопривредном факултету, јер то је једна зграда замишљена као само Електротехнички факултет, али глупо да пропада па су и остали факултети добили шансу да имају своје мјесто ту. Александар. Тако се зове њен муж, a  мој отац. Онда сам дошао и ја. Онда смо сви са Добриње дошли у Лукавицу.  Тата је радио на факултету као једини хемичар, мама покушавала да се пронађе у новој средини. Тата такође, али ништа од тога није било, ако ништа – имао је посао. Мама није, нема ни сад. Не може. Није паметна. Није довољно квалификована. Не задовољава форму. Ваљда зато јер се није продала, ваљда што не зна да сплеткари. Биће да има образ. Чекајте, станите, шта је то данас образ? Да ли то постоји? Постоји ли то у нас Срба који се хвалимо Српством сваким даном и спремни смо да гинемо за отаџбину само када су пуни желуци? Је ли образ када своме брату ногу подмећеш и желиш му неуспјех? Је ли образ када имаш урамљен комад папира окачен на зиду који ти даје за право да другога учиш, а питање је како си то стекао? Вјероватно се питате какве ово везе има са ратом, али има. Да није било рата не би имали лажне професоре, докторе, предсједнике, државе, границе, језике. Сви ви који сте данас на тим позицијама, захвалите се том рату, јер да га није било никада то не бисте могли остварити, само немојте молим вас да кукате за борцима који су се лавовски борили и проливали крв за Српство, јер сте их издали. Издали сте свој род, поријекло и смисао постојања. Чува Бог Србина свог. Питам се како нас чува, вјероватно колико и ми њега. Ако мислите да се само традицијски неке ствари спомињу и да ћете тако очувати оно што је вриједно и за шта вриједи бити Србин, онда сте и ви исти као и остали. Ово пишем „на ћирилици“ , за будуће генерације, да не буду учени да само окривљују друге ради наше тужне прошлости, да не чекају да их неко тапше по рамену и тјеши, него да у њима влада прави српски дух. Рад, учење, слободарска мисао, те три ствари треба да његују, само ће тако бити неустрашиви као наши преци. 

А сада, заиста нека нам је Бог у помоћи. 

И да само још нешто, на почетку написах да је Ана рођена на дан пророка Јеремије и да је њен отац рекао да у животу неће имати проблема са змијама. Да ли је то баш тако, просудите сами.

Пише: Ђорђе Чаркић