Ријетка су мјеста која би комплетна лако могла понијети епитет споменик културне и културне баштине под заштитом државе, а сви они који о томе знају нешто више сигурно би потврдили да Улог, који је некада био општина, а данас мјесна заједница, то сигурно може постати.

Не тако давне 1963. у Улогу је живјело више од 4.000 становника, а прошле зиме у самом Улогу заноћило је само 14 душа.

Након укидања статуса општине 1963. године Улог се дијели између Калиновика, Невесиња и Гацка. Народ масовно одлази, па са 4.000, колико је било становника до 1970. године, број житеља пада на мање од 300 ако се урачунају многобројна села која су углавном постала потпуно пуста.

Према посљедњем попису из 2013. године, Улог је имао мање од 30 становника.

Некадашња општина се свела на 14 становника

Поређења ради, шездесетих година прошлог вијека у Улогу је дневно било 1.000 душа које су овдје долазиле у школу, у општину, полицијску станицу, Дом здравља, код ветеринара, у продавницу, у кафану...

Фото: srna.rs

Професор доктор Димитрије Ћеранић каже да се у Улогу живјело предивним животом на прелијепој ријеци Неретви.

- Неретва или Нарента, како се некада звала, је божанска ријека, коју зову и херцеговачки Нил. У Улогу је надморска висина 600 и нешто метара, а Неретва, која извире на изнад 1.200 метара надморске висине, 20 километара узводно од Улога, важи за једну од најљепших ријека под капом небеском - прича Ћеранић.

Ћеранић истиче да је у Улогу на Неретви и мост који свједочи о трајању.

- Улошки мост постоји овдје од 1910. године када је пробијен пут који је сада регионални Калиновик-Улог-Невесиње - напомиње Ћеранић.

Наиме, 1910. године аустругарске окупацијоне власти су пробили овај пут и познаваоци тадашњих прилика кажу да су тада плаћали метар дужни пута један дукат.

- Знао је аустријски ћесар да ће му се сваки тај дукат и вишеструко исплатити, а тако је и било, па је и у доба Аустроугарске и Краљевне Југославије и комунистичке Југославије, а и дан данас у Републици Српској, Улог непресушно богатство - оцијенио је Ћеранић.

Он напоменуо да се са ових крајева шума излачи и вози, а да, нажалост, Улог нема никакву корист од њене продаје.

- Међутим, вјерујемо да ће васкрснути овај крај јер, ево, изградња хидроцентрале је при крају, неће бити поплављен Улог - рекао је Ћеранић.

Борба за Неретву и Улог

Ћеранић каже да се мјештани надају да ће спријечити планирано постављање седам мини-хидроцентрала јер је њихова изградња шкодила Улогу и околини.

- Ми се боримо да спријечимо изградњу тих мини-хидроцентрала јер ће направити само проблем овдје и ништа доброга неће донијети, а и ову посљедњу наду, природни потенцијал, туристички потенцијал, биодиверзитет ће да униште - нагласио је Ћеранић.

Он је рекао да као и сви они који су на било који начин везани за овај крај вјерује да ће упорном борбом то спријечити и сачувати љепотицу Неретву и Улог.

Три невесињске пушке, срушиле три царства

Димитрије Ћеранић је Лимитија, како га овдје зову, некадашњи је ђак основне школе у Улогу, а сада је универзитетски професор и вјероватно најбољи саговорник за причу о историји овога краја.

- Овај крај, нажалост је опустио зато што ниједна власт не воли слободарску свијест која је синоним Улога који је био мјесто гдје су, малте не, пукле три невесинске пушке које су уздрмале три царства - прича Ћеранић.

Он је навео да је прва невесинска пушка била пушка војводе сердара Пера Тунгуза улошког, невесињског који је био један од вођа устанка који је 1875.
године уздрмао турску царевину.

- Ти устаници су довели до слома турског царства на нашим просторима, а послије тога, друга невесинска пушка, био је чувени Улошки устанак, који је почео у јануару 1882. године нападом на жандармеријску станицу - напоменуо је Ћеранић.

Фото: srna.rs

Он је истакао да је то први и посљедњи пут у историји да су српски и муслимански живаљ били нераздвојни и на истој страни супротставили се аустроугарским властима које су хтјеле насилно да одводе у њихову војску становнике ових простора, као и цијеле Херцеговине и Босне, покрајина које је Аустроугарска добила на управу послије Берлинског конгреса, а потом 1908. године и анектирала.

- Ми смо овдје имали неколико хиљада устаника да је морала аустругарска власт да пошаље десет хиљада војника да у крви угуши тај устанак и на Моринама, на Висоравни, недалеко одавде, у Црвеном кланцу - прецизирао је Ћеранић.

Он је рекао да је од јануара до априла 1882. године трајао тај устанак, те да су Аустроугари топовима морали да пуцају по устаницима.

- Занимљиво је да су аустругарске окупационе власти и војни управник Херцеговине и Босне тадашњи свој рођендан годинама послије тога славили у Улогу, шаљући поруку најслободарскијем крају окупиране покрајине да ће аустријска војска бити ту да им не дозволи никад више да се дигну на устанак - навео је Ћеранић.

Он каже да је трећа невесинска пушка, односно први организовани отпор фашистичким властима на тлу поробљене Европе о коме се мало говори и мало зна био 3. јуна 1941. године у селу Дрежану у Невесињу када је подигнут први организовани устанак на тлу Европе.

- Недалеко од Улога налази се село Придворица у којем се десио најмасовнији злочин у Другом свјетском рату гдје нико жив претекао није - истиче Ћеранић.

Он подсјећа да је скоро 200 душа из Придворица побијено у масовном злочину на Божић 1942. године који су извршиле усташе из околних села побивши српски живаљ.

Ћеранић напомиње да је у Придворици постојала црква и да су у ту били запаљени становници што је било мотив за писање романа "Нож" писца Вука Драшковића и снимање истоименог филма који свједоче о судбини села које је било потпуно затрто.

Најкраћи пут од Сарајева до Дубровника

Упркос свему, наставља Ћеранић, српски народ је опстао и живјеће вјечно на простору Улога.

- Ова наша Неретва памти и помињаће жупу Вишеву, некадашњи Улог, како се прије звао и који је био важан регионални центар тадашњих српских малих племићких држава на овом простору - истиче Ћеранић.

Он напомиње да је овдје била и царина успостављена између јужних и сјеверних српских крајева. "Ту је постојала царинска испостава, тако да се једно брдо, изнад Улога и данас зове Царина јер је на њему била царина својевремено", открива Ћеранић.

Он наводи да су овдје долазили и управљали Сандаљ Хранић и Стјепан Косача, да је овуда пролазио најкраћи каравански пут од Сарајева до Дубровника.

- Овуда се путовало, трговало, живјело дивно и онда више од 60 година доживљавамо један суноврат демографски. Народ се масовно одселио да би данас спали скоро на ништа - констатује Ћеранић.

Заборављени од свих

Овдје данас живи Петко Вишњевац који је и чувар кључа Цркве Светог Василија Острошког који причао о томе какав је некада био Улог.

Фото: srna.rs

- Имали смо четири продавнице, имали смо пекару, имали смо вуновлачарску радњу, имали смо пошту, имали смо ветеринарску станицу, имали смо пет-шест полицајаца, чак 15 учитеља и наставника, Дом здравља у ком је стално био доктор и једна сестра, имали смо попа, хоџу. Данас од тога имамо само сјећање и рушевине које би морало да се обнове - каже Вишњевац.

Вишњевац је рекао да су људи овдје заборављени од свих.

- Једино пред изборе се ту нешто уради, па би можда за нас најбоље било да свака два мјесеца буду избори да би нешто добили и да би се и за нас нешто урадило - сматра Вишњевац.

Он додаје да су се и писано и усмено обраћали за помоћ, али да је учинак био слаб.

Напомиње да се свакодневно из овог краја извлачи шума и да на име тога 10 одсто од средстава добија општина и да би тај новац морала да се искористе за поправку путева који су оштећени приликом извлачења шуме и да то дословно тако пише у закону.

- Међутим, код нас је сваки закон добар, само га се нико не придржава и то је проблем. Није закон проблем, него људи који га не спроводе - каже Вишњевац.

Прва основна школа у Улогу отворена је прије 123 године, а нова, како је и данас зову иако је затворена, почела је са радом 1971. са осам подручних.

Документи и људи који се још сјећају тих дана кажу да је у ту школу ишло више од 700 ђака у двије смјене.

И стара школа која се готово срушила а и нова која није далеко од рушења, свједоче о неким минулим временима.

На чистој Неретви чисто се говори

Причају зналци - када би долазили ђаци, односно када би студенти уписали Филозофски факултет у Сарајева, Филолошки смјер и када би ушли у амфитеатар, било је професора који би питали: "Ко је од вас завршио основну школу у Улогу!?"

Када би се неко јавио, тога би позвао професор да пред цијелим амфитеатром прочита неки текст и онда би професор завршавао ријечима: "Ево, видите и чујте како се говори".

- Ви сви кад завршите српски језик, односно тада српско-хрватски језик и књижевност, треба тако да говорите јер је такозвани источно-херцеговачки дијалекат који је узет за стандардни књижевни српски језик, управо био језик овога краја - тврде зналци српског језика.

Настављају да у оно доба када је стандардизован српски језик, пошто се гледало у ком дијелу је ијекавски изговор имао најизграђенија језичка правила, лингвисти су закључили да је крај улошки, Улог и Борач говорио најтечнијим српским језиком.

То свједоче и имена наших лингвиста - професора Милоша Ковачевића и Милоша Окуке који су с овога краја и који су завршили основну школу у Улогу.

- Нажалост, сада више нема ко овдје ни да говори ни да свједочи о томе, али су остала лијепа свјећања, а надамо се да ће та сјећања да буду и повод неким љепшим временима и даће Бог, да ће поново да се зачује дјечија граја у школским објектима у Улогу - каже Ћеранић и додаје да ће бити добро да се крене са једним дјететом, па да дође друго, треће, пето и десето.

Он је нагласио да можда за сто година опет у Улогу буде седамсто ђака као што је знало бити 60-тих година прошлога вијека.

- Није било довољно просторија у основној школи, па је настава држана и по другим објектима - прича Ћеранић.

Нада на Неретви

На обали Неретве, затичемо Наду Тунгуз која са сјетом говори о прошлим временима и о томе како се данас живи у Улогу.

- Ја сам са 16 година дошла у Улог. Године 1971. запослила сам се у Улогу у школу. Отац је био болестан, а морао је неко школовати брата и сестре - сјећа се Нада.

Фото: srna.rs

Напомиње да је у Улогу била и биоскопска сала, да су се у њој организовале приредбе и гледали филмови.

- Имали смо четири продавнице, а данас немамо ниједну - каже Нада.

Она додаје да неће нико да се вратити на село.

- Сад, ево, и болесна сам, и четири пута оперисана, али садим башту, имам краву. Муж ми је непокретан, али ја радим - прича Нада.

Ријетке житеље Улога које је новинарка Срне срела ових дана оставила је у неком послу са надом да ће се надлежни више бавити потребама људи који живе од овог дијела Херцеговине, или само долазе како би уживали у ономе што човјек још није стигао да уништи.

Пише: Жељка Домазет