Ово је прича о истини, прича о херојима из 65. Заштитног моторизованог пука, који су се 2. маја нашли у паклу Скендерије. Прича мајора Жељка Пантелића.
Телефон у канцеларији у приземљу помоћног објекта Војне болнице Сарајево тог 2. маја 1992. зазвонио је нешто пре 13 часова. Капетан I класе Марко Лабудовић знао је ко са тог телефона зове и прије него што је подигао слушалицу.
– Хало-изговорио је са зебњом.
– Генерак Кукањац-представио се глас са друге стране.
– Изволите друже генерале, капетан Лабудовић.
– Лабудовићу, Шупут је са својима упао у заседу негде код Дома ЈНА, формирајте групу и крените да му помогнете и извучете рањене и погинуле. ОДМАХ!
Погледао је за столом старјешине диверзантског одреда којим је командовао. Сједили су у тишини гледајући у ,,Моторолу“ на столу, из које су допирали вапаји њихових колега из јединице који су упали у заседу.
– Друже генерале, не могу да извршим то наређење. Немам чиме да га извршим, од средстава имамо само два Пинца, а и не могу оставити болницу без обезбјеђења.
– Слушајте, тамо војници и старјешине гину! Разумијете ли - ГИНУ! Хитно формирајте групу и крените!
– Куда да прођем? Знате да је читав град блокиран, хоћете да на нама вјежбају гађање?
– Зваћу Ганића и Делимустафића да пропусте колону.
– Не може Вам нико гарантовати пролазак када пуцају са сваког прозора.
– Морате да кренете, ако не извршите наређење послаћу Вас на војни суд због издаје!
– Боље да идем на војни суд, него да одведем људе у смрт.
Веза се прекинула.
Одмах послије тога зачула се његова шифра на ,,Мотороли“:
– Дунав, овде Сава 101, јави се - кроз кишу метака једва се пробијао глас пуковника Шупут Милана, комаданта 65. заштитног моторизованог пука (65.змтп) у чијем саставу је био и диверзантски одред (ДОд).
– Дунав на пријему.
– Хитно потребна помоћ, трпимо унакрсну ватру иза поште, има погинулих и рањених, КРЕНИ ОДМАХ!
– Како да вам помогнем, изгинућемо док дођемо…
– А ми ћемо изгинути ако не дођеш. Мораш нам помоћи. Крени! Ако не кренеш послаће те на војни суд.
– Ма нека ме шаље…
– Схвати, молим те, изгинућемо. Опкољени смо и немамо гдје да се повучемо. Остајемо без муниције, један БОВ је уништен, други је оштећен, крећи ако нећеш да нас носиш на души.
Марко Лабудовић је био храбар човек, што је више пута и доказао, али одлука коју је требало да донесе није имала везе са храброшћу. У Хрватској је већ имао искуства са одбијањем наређења претпостављенима који су његову јединицу слали у разне немогуће мисије не знајући чему је уопште јединице намијењена, тако да му претња генерала Кукањца није значила баш ништа. Међутим, вапаји колега и војника из јединице који су упали у заседу били су нешто сасвим друго. Знао је да одлука коју треба да донесе није реална, али није могао више да сједи и слуша позиве за помоћ.
– У реду, крећемо-кратко одговори у микрофон.
– Они који су на дужности нека остану, сви остали одмах са опремом да се построје испред-наредио је присутним стрјешинама.
У тренутку му постаде криво што су га колеге наговориле да повуче захтјев за демобилизацију из ЈНА написан неколико мјесеци раније.
Старјешине су позвале своје војнике на узбуну. Дио војника, који је био у кантини на четвртом спрату болнице, муслимани из особља болнице су питали ,,Зар ви не идете на задатак?“. Војници су се згледали, чудећи се како је особље прије њих знало за задатак.
За неколико минута тринаест људи у панцирима без заштитних плоча било је постројено испред помоћне зграде у дворишту Војне болнице. Чекао се војник Пејић Милан, возач који је дужио једног од два Пинцгауера у гаражи, а тог тренутка се налазио у главној згради на 13.спрату. Стигао је и стао у строј са беретком. Војник Николић Драгослав му говори да иде да узме шљем. Капетан Лабудовић се обратио постројеним:
– Војско, наши другови из јединице су улетјели у засједу. Крећемо у Дом ЈНА да извучемо рањене и погинуле. Иза нас ће ићи санитетска возила са медицинским особљем. Ово је борбени задатак на који ником не могу наредити да иде. Ако има неко ко не жели да иде нека иступи.
Сви су у тишини гледали свог командира. Нико није иступио.
– Метак у цијев и ако будемо нападнути гађајте добро.
У болници је од старјешина из одреда остао само старији водник Перица Димитријевић са тринаест војника.
У први Пинцгауер 710 М без цераде, регистарске ознаке П-4319, на место возача ушао је војник Пејић, који га је иначе и возио. Поручник Гвозденовић Обрад извлачи га из кабине и наређује му да се попне на каросерију. Пејић седа на клупу баш иза њега. На мјесто сувозача сјео је капетан Лабудовић. За митраљезом М-84 постављеним на кров возила стајао је поручник Цветковић Ивица. Осим Пејића на каросерији су седели војници Поповић Бранко, Благојевић Александар и Николић Срђан.
У другом Пинцгауеру, регистарске ознаке П-3535, на мјесту возача био је поручник Кастрати Нихад, сувозач је био војник Бешлић Круно, за митраљезом на крову био је водник Матић Драган, а на каросерији су сједили војници Лазукић Драган, Николић Младен, Гламочић Драган, Пајовић Радош и Николић Драгослав.
Осим митраљеза са двије муницијске кутије од по 250 метака (укупно 500 метака), војници су имали лично наоружање са једним борбеним комплетом муниције, односно аутоматске пушке са по два добоша од 75 метака, укупно 150 метака. У првом Пинцу се налазио сандук са муницијом за митраљез М-84 и сандук муниције за аутоматске пушке, док су војници у другом Пинцу имали преко леђа пребачене ручне ракетне бацаче “Зоља“, укупно пет или шест комада. Старјешине су имале пиштоље са собом. Неки од војника су имали дефанзивну ручну бомбу М-75, а неки гасне бомбе са сузавцем, које су требале бити употребљене за лакше извлачење рањених, пошто су рачунали да нападачи немају заштитне маске. То је било наоружање са којим је петнаест припадника диверзантског одреда кренуло на задатак.
Изашли су на споредан улаз, обишли болницу и дошли на главни, где је у санитетима чекало особље Војне болнице. Били су у бијелом и нису били наоружани. Санитетска возила “Ситроен“ јасно су била обиљежена санитетским ознакама, имала су и ротацију и сирене на крову.
Колона од четири возила кренула је са главног улаза Крањчевићевом улицом и изашла на улицу Хамзе Хуме. Гвозденовић је возио брзо, журећи да што прије стигне до рањеника. Наиласком на Скендерију, на сред раскрснице их је чекао црни БМВ сарајевског криминалца Јуке Празине који је на крову имао упаљену ротацију. Исти онај којег су диверзанти због свакодневних провокација тражили да гађају, али ниједном нису добили одобрење од Лабудовића. На сувозачевом месту седео је човек са камером и снимао долазак колоне. Улица десно према Скупштини БиХ била је затворена јежевима, а на улици се налазио попречен камион ,,Тамић“ и Фолксваген Џета са упаљена сва четири мигавца. Уласком колоне у раскрсницу на Скендерији, БМВ се кретао уназад до улице Саве Ковачевића (садашња Реиса Џемалудина Чаушевића), скренуо у улицу и замакао задњим крајем иза зграде у Мис Ирбиној, док је предњи крај остао да вири. У улици Обала војводе Степе на трамвајским шинама налазила су се три празна трамваја.
Када је први Пинц дошао наспрам другог трамваја одјекнуо је пуцањ. Из зграде на углу ул. Обала војводе Степе и Саве Ковачевића убијен је Гвозденовић, након чега је Пинц остао без контроле, угасио се, занео у леву страну и замало преврнуо. У том моменту испред зграде се појављује човек са ручним бацачем на рамену нишанећи у Пинц. Поручник Цветковић га рафалом из митраљеза елиминише. Лабудовић искаче испред возила и са подигнутим рукама маше да се прекине паљба. Окреће се према првом Пинцу и војници јасно чују команду ,,Прекини паљбу!“. Цветковић престаје да пуца. Лабудовић корача улицом неких десетак метара са подигнутим рукама машући унакрсно према згради, вичући ,,Не пуцајте!“. Тада га погађа први метак и он пада. Цветковић са крова почиње да пуца по згради, док из те, зграде наспрам парка и зграда на углу ул. Валтера Перића у класичној ,,потковици“ почиње унакрсна ватра из свих оружја по колони. Водник Матић издаје наредбу ,,Напад на возило!“ и војници искачу из другог Пинца. Први Пинц погађа нека експлозивна направа у десни доњи дио кабине гдј је неколико секунди прије тога сједио Лабудовић. Војници, порањавани још на возилу, искачу и залијежу под трамвај, а на каросерији остају Цветковић и Пејић. Пејић решета БМВ. Са другог Пинца дејствује Матић пуцајући према згради наспрам парка у Мис Ирбиној. Лабудовић успјева да се подигне и поново виче ,,Не пуцајте“, али га поново погађају. Провлачи се између трамваја према бетонском насипу Миљацке.
Први са каросерије другог Пинца искочили су Николић Драгослав и Пајевић Радош. Обојица одмах бивају рањена. Драгослав добија метак кроз ногу и пада преко возача првог санитета, који јауче да је рањен. Док пуца преко њега, штитећи га, каже му ,,Брате и ја сам, ћути и повлачи се“. Возач другог санитета који је био цивилно лице, искаче из возила, силази иза трамваја бетонским насипом до Миљацке и самим коритом трчи према Ајфеловом мосту. Код моста покушава да се попне на улицу и ту га хватају муслиманске снаге.
Поручник Кастрати само са пиштољем претрчава парк и прелази Кошевски поток, док га Матић и остали подржавају. Под паљбом претрчава и оба смјера ул. Хамзе Хуме и код зграде на углу ул. Валтера Перића долази до командира Војне полиције муслиманских снага, Исмета Бајрамовића-Ћеле. По једној верзији имао је уперен пиштољ у њега, а по другој пиштољ није ни вадио из футроле, већ је дошао да преговара. У обје верзије тражио је од Ћеле да својим људима нареди да прекину паљбу и дозволе повратак групе у Војну болницу. У обје верзије га убијају с леђа.
Цветковић херојски и даље са Пинца покушава да одбрани групу. Сасвим случајно се тог дана задесио у Војној болници, јер се претходно поподне због напада муслиманских снага на болницу није могао вратити у Лукавицу, гдје је био на задатку.
Матић на другом митраљезу испуцава једну муницијску кутију и тада га погађају у кук. Пада на каросерију и, видјевши да су му војници рањени, са каросерије виче ,,Предајемо се, не пуцајте“. Чини му се да на његове повике муслимани још јаче пуцају. Пребацује се преко странице возила на улицу. Митраљез преузима војник Николић Младен, грмаљ из Маглаја, кога су другови у одреду звали Мрко. Од свог оружја Младен је највише волио митраљез М-84. Једном приликом је, када су их у Војној болници данима гађали снајперима са зграда званих Момо и Узеир, узео митраљез, наставио реденике и изрешетао све спратове одакле су пуцали на болницу. ТВ Сарајево је, као и увек у то време, “објективно“ известило да су диверзанти напали цивилне објекте и да је било мртвих. Сада пуца према згради наспрам парка одакле са сваког прозора пуцају на њих.
Николић Младен и Бешлић Круно из Завидовића ишли су у исту школу, тако да су се знали и прије војске. Леже рањени један поред другог на сарајевском асфалту. Када је заштитни пук, у чијем саставу је био и диверзантски одред, у јесен 1991. предислоциран из Загреба на Слуњ, Крунин отац је дошао да га посјети. Наговарао га је да напусти јединицу и са њим крене кући. Круно је одбио и рекао да ће остати са својим друговима док не одслужи војни рок. Том приликом његов отац, Хрват, поручио му је да ће платити некога да га убије ако остане у ЈНА. Старјешине су Круну након одласка оца затекле са сузама у очима. Рекли су му да може да иде кући ако му је жао што је остао. Круно је одговорио да му није жао због одлуке, већ се плашио да отац кући неко зло не учини мајци која је била Српкиња. Све вријеме док пуца псује мајку муслиманску.
Иако вишеструко израњавани, сви војници се херојски боре. Пајовић Радош, оставши без муниције, скида ,,Зољу“ са рамена. Придиже се да би заузео бољи положај, док му Драгослав виче да не устаје. Испаљује ракету према митраљеском гнијезду у згради на углу и сљедећег тренутка пада смртно погођен. Лабудовић пузи према Ајфеловом мосту. Почиње ватра и са супротне обале, са хале “Скендерија“.
Цветковић остаје без муниције на митраљезу. Он и Пејић скачу са Пинца и залежу поред осталих војника. Поповић Бранко је убијен, Благојевић Александар је тешко рањен, херојски се бори Николић Срђан. Благојевић је по ВЕС-у возач, одслужио је и војни рок и продужетак од три мјесеца, али због ситуације у Сарајеву није могао да оде кући. Могао је да иступи из строја и не оде на задатак, нико му то не би замјерио, али није, остао је до посљедњег тренутка са својим друговима.
Лазукић не чује митраљез поред себе. Окреће се и види Младена како лежи на леђима. Дрма га: ,,Мрко, Мрко, јеси жив?“. Младенове беживотне очи биле су упрте према небу.
Пејића удара нешто у шлем. Помислио је да је метак, али схвата да га Цветковић удара руком јер га није чуо. Пита га: ,,Мали, имаш ли шта?“, мислећи на муницију. Пејић хоће да му да два оквира од аутоматске пушке која је држао у бочном џепу панталона, али види да је метак ту погодио и да су му се оквири распали и меци поиспадали. ,,Немам ништа“, одговара. Имао је код себе пар кутија метака за аутоматску пушку у рифузи, али нико није имао времена да под толиком ватром поново пуни реденике и добоше. Један по један, диверзанти остају без муниције. Цветковић вади пиштољ и пуца све до посљедњег метка. Пејић га пита ,,Шта да радимо друже поручниче?“. Видјевши да нема одговора окреће се и види свог командира како лежи док му се крв слива са чела низ лице. Провлачи се испод трамваја и налази заклон иза једне од двије трафике на обали Миљацке.
Након неких петнаестак минута, диверзанти више нису пуцали јер нису имали муниције. Убијали су их рањене једног по једног као на стрелишту. Лабудовић негдје код моста поново виче ,,Не пуцајте, предајемо се!“, на шта муслимани још јаче осипају паљбу из свих калибара. Ватра је била толика да су возила и трамваји почели да горе, јер су пуцали и панцирно-запаљивим и обиљежавајућим мецима. Видевши да муслимани неће да прихвате предају, Лабудовић тражи помоћ преко ,,Мотороле“. Зове Команду 2.ВО, Војну полицију из касарне “Виктор Бубањ“, тражи да дође УНПРОФОР, зове у помоћ било кога ко чује његове поруке. Бори се колико може, пуцајући из пиштоља не да да му приђу.
У запаљени Пинц Лазукић убацује пушке без муниције како не би остале непријатељу. Док ватра букти у трамвају изнад њих, Лазукић и Матић пузећи уназад почињу повлачење према мосту на Скендерији. Само што су се одмакли од трамваја, улицом Хамзе Хуме, куда су и сами дошли, у пуној брзини наилази камион са кога пуцају на њих. Поново рањавају обојицу, овај пут Матића кроз стомак. Лазукић успјева да скине своју ,,Зољу“ са рамена, пуца у камион и успјева да га заустави. Стиже их и Драгослав и заједно са Лазукићем пузећи вуку Матића до банкине моста док свуда око њих рикошетирају меци. Гламочић је испод запаљеног трамваја изашао према ријеци и са рупом на плућима почео да пузи према Лабудовићу.
Усљед ватре која је захватила инсталацију први Пинц анласује и покреће се пар метара. Из запаљеног возила испада беживотно тијело Гвозденовића. Ватра захвата и муницију на каросерији која почиње да се активира. Муслимани мисле да то диверзанти пуцају и још више појачавају ватру из свих калибара. Око трамваја почињу да падају и минобацачке гранате. Ракета погађа трафику иза које је Пејић и он неколико метара лети кроз ваздух. Сав дезоријентисан и израњаван од гелера враћа се до онога што је од трафике остало. Горе и возила и трамваји, горе и тијела испод њих.
На супротној страни Миљацке појављује се један од три тенка која је, поново ван сваке памети, по наређењу ген.Кукањаца, ген.Ђурђевац послао из Лукавице да помогну диврзантима у извлачењу. Међутим, од та три тенка, послата без икакве подршке, само се један пробио до Скендерије. Дејствује са десне обале према зградама одакле су пуцали на диверзанте. Матић диже руку и маше према тенку како би их ови из тенка видјели и тада га снајпер погађа у леву слепоочницу, метак излази кроз усну дупљу. Због обилног крварења и болова које је трпео Лазукић му из санитетског комплета даје и своју и његову ињекцију морфијума. Након испаљене муниције тенк се повлачи назад, гдје га муслиманске снаге са двије ракете из РБР ,,Оса“ уништавају.
Пошто је и Команда 2.ВО нападнута, Кукањац у паници наређује Војној полицији у касарни “Виктор Бубањ“ да се са три транспортера на сваки начин пробију од Швракиног насеља до Бистрика, што је захтевало пролазак с једног на други крај града. Старешине и војници су са једним БВП (борбено возило пешадије-гусеничар) и два БОВ-а (борбено оклопно возило-точкаш) чистећи барикаде пред собом успели да стигну до Скендерије. Међутим, када су први БОВ и БВП прошли мост и скренули у Добровољачку улицу према Бистрику, командир другог БОВ-а је угледао Матића, Лазукића и Николића како крвави леже на асфалту. Уместо у Добровољачку скреће на мост, гдје посада под јаком ватром успева ову тројицу да увуче у транспортер. Пејић види ккао му извлаче другове, али због ватре не може да дође до транспортера. Само што је БОВ кренуо поред је пала граната која га замало није преврнула. Под кишом метака од које се чинило да се оклоп БОВ-а пуши, посада је успјела да рањене довезе до Војне болнице. Када су их из транспортера износили на покретна носила отворена је ватра из околних зграда, тако да умало није страдало и медицинско особље које је пошло да им укаже помоћ.
Прошло је неколико сати када су возила изгорјела. Муслимани су престали да пуцају јер су видјели да одавно нема никаквог одговора. Онда се одједном негдј код зграде на углу ул.Валтера Перића појавио лик у цивилу, обучен у фармерке и јакну, са аутоматском пушком, који је трчао према ул.Бранка Радичевића (садашња Хисета). Из зграде су истрчала двојица људи и уперивши пушке према њему, рафалом га убили с леђа. Пејић гледа како тијело убијеног пада наспрам Џете којој још раде мигавци. Баца расуте метке и бомбе из панцира у Миљацку. Лијева рука му је толико израњавана да је не може користити.
Гламочић од ране на плућима не може да дише. Дехидриран, скида панцир и опрему желећи да се преврне у корито Миљацке. Лабудовић га пита шта ради. Каже му да неће да умре жедан и да ће да се баци у ријеку да пије воде. Лабудовић га одговара и каже му да ће неко доћи и њих да спаси. Гламочић одустаје и остаје да лежи.
Један човјек у цивилу опрезно провирује између трамваја. Пејић диже руку и каже му да је рањен, моли га да га спаси. На то овај вади пиштољ и са неколико метара пуца у Пејића. Један метак. Други. Трећи. Четврти. Сви промашују мету, али га пети погађа у леђа. Јауче од болова, док човјек са пиштољем брзо бјежи путем којим је дошао.
Послије неког времена улицом наилази старији човек. Гледа олупине које се још пуше. Пејић га довикује и моли да га спаси. Чича гледа около. Сагиње се и помаже Пејићу да изађе на улицу. Последњим атомима снаге, ослоњен на чичу, почиње прелазак улице. Чича га пожурује ,,Хајде брже, брже, док ови опет нису припуцали, побиће нас“. Не види да су Пејићу и ноге и руке у ранама од гелера. Само у лијевом стопалу кроз чизму вири гелер величине шаке. Некако прелазе улицу и долазе до зграде на углу Валтера Перића. Чича увлачи Пејића у зграду и спушта га на степенице. Одлази напоље до двојице са пушкама. Чим су ова двојица угледала Пејића одмах су га дигли и одвукли до зида у Вразовој улици. Репетирали су и уперили пушке у њега:
– Ћији си ти? Јеси ћетник?
– Нисам.
– Ја ћији си? Прићај, уб’ћу те!
– Ја сам ваш људи, ја сам Југословен…
– Да ниси то рек’о сад би’ те убио к’о пса!
– Јес’ ти пуц’о са Лабудовићем?-упоран је други.
– Нисам, ја сам возио санитет, ево пише у књижици-каже им, пружајући војничку књижицу.
Срећом по Пејића у војној књижици и јесте писао само ВЕС 12701-возач моторних возила. У том тренутку се појављује просиједи човјек и каже овој двојици да не дирају војника. Диже Пејића са степеница и довлачи га до Дома здравља. Предаје га двјема женама и каже им да га чувају док се он не врати. Пејић се освјешћује у подруму где су га оне двије склониле, јер је читав Дом претрпан рањеним. Те двије медицинске сетре биле су Српкиње из Србије, удате за муслимане. Рекле су му да нико није хтио да крв да за њега, већ су то учинили новинари “Ројтерса“, што су и снимили. Када се просједи човјек вратио убацио је Пејића у возило Голф и кренуо ка болници Кошево. Пејић га је молио да га довезе до Војне болнице, али се човјек, који му се представио као Екрем Лекић, плашио да га не заробе. Одвезао га је и оставио у болници Кошево. Војничка књижица је остала код оне двојице који су хтјели да га стрељају.
Лабудовић је био је подофицир и професионални боксер. Нису му дали да се такмичи, одређујући га на дежурство или за командира страже када је требао да има мечеве. У инат онима који су мислили да могу да се иживљавају над нижим чиновима само зато што имају неки ,,чварак“ више, завршио је и војну академију и ДИФ. Био је у одличној физичкој спреми и одличан стрелац. Војска га је поштовала, а старешине у одреду цијениле. Послије свих дешавања које је његова јединица прошла у Словенији и Хрватској, разочаран издајом од стране војног и политичког врха, почетком 1992. написао је захтев за демобилизацију из војске. Након вишедневног наговарања од стране колега из једнице није га предао. Сада, лежећи израњаван код Ајфеловог моста, због тог осјећаја издаје преко ,,Мотороле“ псује и Кукањца, и УНПРОФОР, и муслимане који су му побили војску, говорећи да им неће пасти жив у руке. Један од колега га наговара да одустане од намјере да се убије, да издржи још мало и да ће помоћ стићи, али је Лабудовић рекао да је за то касно. Сви који су имали ,,Мотороле“ тог тренутка могли су чути потресне речи којима се опраштао од овог свијета: ,,Поздравите ми породицу…чувајте их и помажите…поздравите све моје другове…реците Кукањцу да смо изгинули џабе…и нека разруши Сарајево јер се са оваквим џелатима не може другачије…“. Гламочић га је посљедњи пут видио када је израњаван пузао преко Ајфеловог моста на другу страну.
Предвече су заробили Гламочића, који је био само у доњем вешу и чизмама. Преживио је само зато што је рекао да је возач санитета. Док су га одводили тијело Марка Лабудовићево већ дуго је лежало непомично на мосту.
Пејић Милана, који је имао три ране од метака и тринаест од гелера, у болници Кошево су оперисали без анестезије док је вриштао од болова. Чим се освјестио и могао да прича, под пријетњом смрћу су га натјерали да пред камером ТВ Сарајево изјави како су диверзанти први пуцали. Та изјава емитована је истог дана у вечерњим часовима, а слљдећих дана је више пута понављана у информативним емисијама.
Возача другог санитета муслимани су одвели у хотел ,,Загреб“ у близини Војне болнице, где су га читаву ноћ тукли. Унакаженог од батина пустили су га сутрадан да се врати у болницу, како би таквим монструозним понашањем застрашили остале.
Матић Драган са пет, Лазукић Драган са три и Николић Драгослав са четири прострелно-устрелне ране од метака и ко зна колико од ситних гелера, збринути су у Војној болници Сарајево. Током боравка су сазнали да је ген.Кукањац тражио од Ејупа Ганића и Алије Делимустафића да се њихова колона пропусти како би покупула мртве и рањене, а да је тачно вријеме поласка колоне из болнице јавила болничарка Вук Сабина, која је послије тога напустила болницу.
И поред више покушаја из ЈНА да се тела убијених на Скендерији и околним улицама покупе, муслимани нису то дозвољавали. Угљенисана тијела приказивана су данима на свим свјетским телевизијама, већином уз коментар ТВ Сарајева да су диверзанти кренули да заузму Предсједништво БиХ, а да се народ спонтано организовао и са ловачким наоружањем бранио свој суверенитет. Као да такве лажи нису биле довољне, капетана Марковић Миодрага, комадира противтерористичке чете који је заробљен у групи која је пошла у деблокаду Дома ЈНА, измрцвареног од батина возили су у Пинцгауеру и тјерали га да гледа како возилом прелазе преко мртвог тијела Марка Лабудовића. Када је 6.5. најзад постигнут договор да се прекину дејства и крене заједнички конвој који би покупио тијела погинулих, муслимани су прије доласка конвоја тијела са Скендерије склонили у болницу Кошево. И поред постигнутог договора одбијали су да предају тијела, тражећи размјену за живе заробљенике. Због тога је родбина погинулих данима примала опречене информације о судбини најмилијих, надајући се да су живи.
Дана 10.5.1992.године Војна болница је предата муслиманима, када је колона са рањеним и дијелом запослених под пратњом УНПРОФОР-а најзад напустила болницу (9.5. колона је враћена због наводно неуспјелих преговора). До тог датума старији водник Перица Димитријевић је са тринаест војника диверзантског одреда одбијао нападе на болницу, док је у исто време Ејуп Ганић на ТВ Сарајево изјављивао како је ,,Војна болница жестоко побуњеничко упориште са 80-90 специјалаца“. Диверзанте из Војне болнице у Лукавици дочекао је генерал Младић и сваком појединачно честитао на храбрости, рекавши им да ће осветити настрадале другове. За то вријеме са стране је незаинтересовано стајао генерал Кукањац, који се диверзантима није ни обратио.
Матића, Лазукића и Николића су из Лукавице пребацили на Соколац, а касније хеликоптером на ВМА у Београд. Тамо су их 14. 5. водили на препознавање тијела пристиглих из Сарајева, од којих су нека била потпуно угљенисана. Том приликом се појавио неки официр који им је рекао ,,да држе језик за зубима и да ником не причају шта су доживјели“. Супруга Марка Лабудовића касније је изјавила да је супруга препознала по биљегу на лијевој нози, јер је тијело послије дванаест дана било у изузетно лошем стању. На тијелу покојног супруга било је шест рана од метака, од којих је смртоносна била једна-прострелна кроз стомак која је прошла кроз слезину, испуцана из непосредне близине, што јој је лично рекао патолог, потпуковник Зоран Станковић. Остале ране су биле по рукама и ногама, ван предјела које покрива панцир, али није било никаквих рана од гелера, тако да приче о томе како се Марко Лабудовић разнио бомбом или како је погинуо од минобацачке гранате немају везе са истином.
Током боравка у болници Кошево код Пејића се једног дана појавио човек из суседне собе кога су звали Мујо.
– Миланче, дођи код мене-рекао му је.
– Зашто?-упитао је Пејић.
– Дођи, дођи, имам нешто да ти кажем.
Пејић се, иако још ровит, пребацио код овога у собу, гдје му је рекао да легне у један од празних кревета. Било му је чудно, али је послушао. Послије неког времена појавила су се два човјка у бијелим мантилима. Прво су ушла у собу где је био Пејић, а послије у собу код Мује.
– Где је овај?-питали су Мују за Пејића.
– Не знам, отишао, ваљда је пуштен.
– А овај, је л’ наш?-питао је један показујући на Пејића.
– Јесте, наш, наш.
Када су се окренули и отишли Муја се обрати Пејићу:
– Миланче, сад сам ти спасио живот.
Касније му је рекао да су тада убили неколико рањених војника у болници.
12.5.1992. Пејић је размијњен и пребачен на Лукавицу, одакле је хеликоптером превезен на ВМА у Београд.
Гламочић није знао да су десет дана Пејић и он заједно лежали у болници Кошево. Дана 17.5., приликом размјене заробљених, случајно је рекао капетану који је водио размјену да је припадник диверзантског одреда и да је рањен на Скендерији, на шта га је овај брзо дописао на списак и са осталима извукао из болнице. Када је превезен у болницу Соколац имао је 48 килограма.
Епилог масакра на Скендерији 2.5.1992.:
Из ДОд-а/65.змтп убијени су:
1. кIк Марко Лабудовић-сахрањен 16.5.1992. у Београду
2. пор. Цветковић Ивица-сахрањен 16.5.1992. у Књажевцу
3. пор. Гвозденовић Обрад- сахрањен 22.5.1992. у с.Поткозловача на Романији (тражено додатно препознавање по стварима јер је тело било угљенисано)
4. вој. Поповић Бранко-сахрањен 16.5.1992. у Београду
5. вој. Благојевић Александар-сахрањен 16.5.1992. у Крагујевцу
6. вој. Николић Срђан-сахрањен 16.5.1992. у Пироту
7. вој. Пајовић Радош-сахрањен 16.5.1992. у с.Јарчујак код Краљева
8. вој. Николић Младен-сахрањен ?
9. пор. Кастрати Нихад-води се као нестао јер тело није пронађено
10. вој. Бешлић Круно-води се као нестао јер тело није пронађено
На сахрани Марка Лабудовића, Ивице Цветковића и Обрада Гвозденовића била су присутна тројица старешина из ДОд-а. Нико из 65.змтп, нити Команде 2.ВО није присуствовао сахрани, нити је на било који начин породицама погинулих изразио саучешће.
Рањени су:
1. вод. Матић Драган-РВИ са 100% телесног оштећења (ТО)
2. вој. Пејић Милан-РВИ прво са 90%, затим 80%, трајно са 60% ТО
3. вој. Лазукић Драган-РВИ прво са 40%, трајно са 30% ТО
4. вој. Николић Драгослав-ПВИ прво са 50%, трајно 30%
5. вој. Гламочић Дрган-РВИ са 80% ТО
На Скендерији су тог дана убијени и следећи војници:
1. вој. Бојанић Небојша-возач првог санитета, из Рибнице код Краљева. У умрлици бр.203-346/98 издатој 13.4.1998. као датум смрти именованог наводи се 22.11.1996., а место смрти Сарајево. Међутим, позитиван ДНК налаз на име Бојанић Небојша Комисији за нестала лица Републике Србије достављен је тек 24.9.2004.године. Породица је одбила да потпише записник о идентификацији. Ексхумиран је на гробљу Лешће у Београду и посмртни остаци идентификовани 19.11.2004. (Подаци добијени од Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске)
2. вој. Витковић Драган
3. вој. Мојсиловић Миломир
4. вој. Ракић Жељко
За посљедњу тројицу војника нисам успио да пронађем податке на који начин су настрадали.
Рањен је Бабовић Михаило, који се у списковима води као војник, али је вероватно то возач другог санитета који је био цивилно лице на служби у ЈНА.
Извињавам се родбини и пријатељима настрадалих који ово буду читали због поновног подсјећања на свирепа убиства најмилијих, али сам, заједно са преживјелим диверзантима, сматрао да после 25 година од злочина ова прича, коју нико није хтио да исприча, мора да се исприча. Прича о држави која је издала своју војску и неспособности војног врха да то схвати.
Прича о херојском отпору петнаесторице припадника ДОд-а вишеструко надмоћнијем непријатељу (Екрем Лекић је рекао Милану Пејићу да их је у заседи чекало око 2000 људи, што је однос 133:1). Прича о пријатељству и пожртвовању међу војницима који су гинули један за другог. Прича о нечовештву и бешчашћу где су се мртви поново убијали и понижавали. Прича о бесмислу рата где те муслиман рањава, Муслиман спасава (командир БОВ-а којим су евакуисани Матић, Лазукић и Николић био је ств.Шабан) и Муслиман оперише (доктор у Војној болници). Отуда и разлика у малим и великим словима. Прича о лажима које се о овом догађају проносе 25 година…
Ипак, првенствено, ово је део приче о ратном злочину за који нико није одговарао, у судским списима названим ,,Случај Добровољачка“.
