Данас у вријеме када жене у цијелом свијету постижу велике успјехе на свима пољима људске дјелатности, држе ватрене говоре у скупштини, боре се у рововима, раме уз раме са својим друговима, треба забиљежити један необичан подвиг наших сељанки, из Среза сарајевског, један јединствен протест, догађај вриједан пажње, али сасвим заборављен и нигдје забиљежен.

Борба наших сељанки, неуких и сасвим неписмених, вођена и извојевана по цијену највећих напора, слична је донекле борбама које жене данас у цијелом свијету воде. У овом случају, била је борба мајки, одбрана од глади, жена три разна племена, али једнаких осјећаја. Борба сурова, лишена свих обзира, сукоб слабих и моткама наоружаних наших сељанки са моћним и снажним апаратом бивше Аустроугарске.

Коловођа Ана Њего

Да бих тачно приказао овај јединствен протест наших жена, отпутовао сам у Осеник, мало планинско сеоце да поразговарам са особом која је била вођа овог покрета Ана Њего и већи број њених другарица.

На прагу прастарог млина, у коме је одржан први састанак и донесена одлука о побуни, послије краћег размишљања и неког урођеног устезања, стара сељанка почела је да прича о догађају о коме се толико мало зна и у најближој околини као да никада није постојао.

Разговор са вођом овог необичног покрета, текао је спонтано и невезано. Ми га доносимо овдје онако како нам га је изнијела Ана Њего.

– Било је то некако средином љета 1917. године, почиње да прича Ана Њего, мислим августа мјесеца. Рат је бјеснио на све стране, људи су нам били отјерани на фронтове. У то вријеме војска је непрестано пролазила кроз наша села и односила све што би јој под руку дошло. Нарочито стоку и жито. Наша села су тог љета почели да обилазе и жандари и да нам одузимају стоку.

Дођу само пред тор па ти нареде: „Слушај, у сриједу дотјерај нам ову краву, јуницу или товар жита. Шта виде да имаш и шта бигенишу …

По селу завлада глад. Дјеца почеше да силазе на друмове, да лутају и траже ма шта за храну. Оно стоке што је било преостало, није могло да нас исхрани.

Догоре народу до ноката. Свакога јутра по селима пљачка и наређење да се тјера стока на пијацу и продаје лиферантима будзашто.

Тајни састанак

Ја се посавјетујем са сестром и ријешим да позовем жене из свих околних села на тајни састанак. Као зборно мјесто одредим да буде мој пространи млин. Позив по свим селима разнесу у највећој тајности двије моје одане жене.

Мој позив имао је успјеха. У одређену ноћ, окупи се овдје преко хиљаду жена из најудаљенијих села. Ко кад невоља натјера.

Прво рјешење је било да напишемо „премилостивом“ генералу Саркотићу молбу. То нам је извршила моја сестра Јованка, која је била једина међу нама писмена.

У њој смо рекле овако: „Молимо да нам се обустави одузимање стоке, јер ће дјеца да нам помру од глади.“

Молбу смо однијеле нас три лично генералу. Он нас није примио, али се његов чиновник тада много драо на нас зато што смо је написали ћирилицом.

На одговор смо чекале неколико дана. На крају видјесмо да од молбе нема вајде. Ја наредим да жене поново зађу по селима и разнесу моју одлуку:

– У идућу сриједу нека нико не гони стоку на пијацу. На Илиџу нека дођу само жене и нека се добро наоружају: кољем, моткама и вилама. По нашим селима нема више пљачке, наша дјеца не смију да умиру од глади ради туђег ћефа.

И овога пута мој позив имао је успјеха. На Илиџанској пијаци умјесто стоке дође нас преко двије хиљаде жена. Свака за битку расположена, обучена у црно, измргођена и „до зуба наоружана“.

Свијет избечио очи и чуди се куда ће оволике жене. Лиферанти скрстили руке, а ми се правимо невјеште и само ћутимо и обилазимо око вашаришта.

Први окршај са полицијом

На крају увидјеше да је по сриједи завјера и да тога дана од догона стоке нема ништа. Однекуда изби и полиција и ми заметнусмо бој. Мене млатну један, али га ја одмах треснух једним колцем, тако да се сруши на земљу као громом погођен. Друге кад видеше шта ја урадих, кидисаше и оне и ударци почеше да пљуште. И бога ми, ми ти тада њих премлатисмо на мртво име и навалисмо на лиферанте.

У том дојури читав вод коњаника из Сарајева и јурну међу нас. Борба коју смо тада издржале била је сада далеко тежа него она прва.

Сада смо ми извлачиле дебљи крај. Са коња ударци су пљуштали по нама као по марви. Разјарени коњаници, нека врста полицајаца, викали су на нас: – Коме чуваш стоку. Сигурно краљу Петру.

У једном моменту један полицајац паде случајно с коња. Ми се одмах снађосмо и почесмо да свлачимо остале. На земљи са њима било нам је много лакше и згодније за обрачунавање.

Најзад сви се усмјерише на мене. Неко им сигурно доказа да сам ја вођа па веле дај њу да уклонимо. Одједном ме четворица зграбише и хтједоше да одвоје из гомиле у коју смо се биле збиле. Али то им не пође за руком.

Нека луда снага мене обузе и ја поваљах као снопље по земљи сву четворицу.

Кад виде заповједник полицајаца шта ја урадих, он улетје међу своје људе и и поче да их сам туче и да виче на њих:

– Срамота шта од вас раде жене. И ви сте ми неки солдати.

На крају ипак ми малксасмо. Мене са Јоком Јанковић и Илинком Сокнић тада затворе, а остале разјуре.

Моје хапшење значило је за остале жене крај наше буне и наставак глади и пљачке по нашим селима. Зато су се оне тешко тада од мене растале и одмах су све предузеле да ме ослободе.

Демонстрације пред Земаљском владом

Док сам ја сједила у затвору у Сарајеву, у пустом млину почеше опет сједнице. По селима зађоше опет гласоноше. Пуче глас по Срезу сарајевском: – У тај дан све жене пред Земаљску владу, да тражимо да нам пусте Ану Њего и остале ухапшене. Понесите камење и мотке.

Одређеног дана заиста пред Земаљском владом стаде до тада у Сарајеву невиђена поворка жена. На згради као по команди пукоше прозори, а преко три хиљаде жена као у један глас писну:

 – Пустите нам Ану Њего, иначе ћемо овдје све изгинути. Власти нису имале куд, пустиле су ме одмах.

Покрет је био заузео још веће размјере и ми нисмо хтјеле назад.

Вијећања у млину, у моме присуству, су настављена. Рјешење је било: борба до истребљења.

Други наш подвиг био је заузимање свих малти око Сарајева.

Тада смо биле запосјеле и блокирале све прилазе у град.

Стоку коју су неки хтјели да отјерају тога дана лиферантима, ми смо силом вратиле. Нисмо дале да нас робе па то ти је.

Послије очајне битке и тада смо биле савладане. Мене су поново затворили и стрпали у један нужник. Остале жене су биле затворене у један простор ограђен бодљикавом жицом, који су чували наоружани војници.

Наша побједа била је потпуна. Послије неколико дана мучења опет смо се обреле у нашим селима. Стоку није више нико одузимао.

Пред војним исљедником

Кад сам мислила, наставља своју врло занимљиву причу Ана Њего, да је наша буна заборављена, добила сам позив од војнога суда. Неко ме је пријавио властима и оптужио за револуцију. Са мном пред војни суд су позване и остале истакнуте жене и моја сестра Јованка која нам је молбе написала. То је изгледа и исљедник војни знао, зато је одмах на њу дрекнуо:

– Како сте се усудили да пишете ћирилицом. Ви сте учитељица и морате да знате обаа писма. Мени је судија подвикнуо: – Ви сте дизали револуцију. Ви долазите под параграф, који осуђује на смрт. Умјесто мене одговорила му је моја сестра Јованка: – Ми нисмо дизале никакву буну, ни револуцију. Ми смо само протествовале против незаситих лифераната, који су нас и нашу дјецу хтјели да оставе без игдје ичега, да нас приморају да помремо од глади. Биле смо се богами много тада уплашиле. Ислједник је био много љут. Ко зна шта би било са нама да не оде Аустрија до врага и да не дођоше наши.

Значај овога догађаја

Подвиг жена из ближе и даље околине Сарајева од прије двадесет и више година, не би смио да се заборави. Он заслужује не само да се опширно забиљежи, него и да уђе у историју, поред подвига наших ратника, у сваком случају у једну књигу која би требало да изнесе све посљедње борбе за ослобођење ових крајева.

Овај заједнички иступ, значајан је у исто вријеме и по томе, што је он обухватио жене свих вјера и свих племена нашега народа, па чак и оне који су се до тада страховито мрзиле захваљујући разним непријатељским интригама …

Аутор: Радомир Павловић

Политика од 3. јула 1938. године, бр. 10.809