У Кравици код Братунца у понедјељак, 5. јануара, биће служен парастос поводом обиљежавања 33 године од великог српског страдања у том мјесту на Божић, саопштено је из општинске Борачке организације.

Парастос ће бити служен за 163 Срба из овог мјеста и сусједних заселака страдалих у Одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су њих 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице, 7. јануара 1993. године.

Према програму обиљежавања, у 11.00 часова биће служен парастос, а за 12.00 часова предвиђено је полагање цвијећа уз спомен-крст у Кравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча у протеклом рату.

Организатори овог комеморативног скупа су Борачка организација и општина Братунац те мјесна заједница и Црквена општина Кравица.

Етничко чишћење у средњем Подрињу почело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.

Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја вршиле су прогон и убиства српског становништва и уништавале имовину током цијеле 1992. године.

Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су свој крвави пир наставили и 1993. године, када су на православни Божић упали у Кравицу убивши 49 мјештана, а ранили 80.

Седам Срба је тада нестало, а пет још није пронађено ни након 33 године. Међу несталима тога дана су и двије жене.

На Божић је село опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице, те уништено око 2.000 помоћних објеката.

У једном дану без домова је остало око 1.000 становника који су се кроз сметове пробили према Дрини, избјегавши сигурну смрт преласком у Србију.

Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.

Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе и показивали их у Сребреници, а забиљежен је и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.

Та пракса није прекинута ни након проглашавања Сребренице заштићеном зоном Уједињених нација у априлу 1993. године.

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници лојални тадашњој муслиманској власти, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу у близини полицијске станице која је у рату била логор за Србе.

Већина несталих још није пронађена ни ексхумирана, нити је ко одговарао за те злочине.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор и Студенац.

Формирале су и логоре за Србе, међу којима је и логор "пилићарник" у Горњим Поточарима у који су били затворени сви становници српског села Чумавићи.

Након уништавања српских села најближих Сребреници услиједили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима девет дана касније, када је у та два мјеста убијено укупно 114 Срба од којих 70 одсто цивила.

По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН, умјесто демилитаризације настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва сребреничка и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба, од којих више од половине цивила.

Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан, Видовдан.

Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигдје нису остављали. Тако је било и у Кравици.

Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тијела.

У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према свједочењу преживјели хмјештана, велики број Бошњака, који су се послије рата вратили на подручје Сребренице и Братунца.

Ни 33 године од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Кравици као ни за остале злочине у великом броју наведених српских села у средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.

Божићни напад на Кравицу је, према причама преживјелих, али и историјским подацима, био наставак усташког злочина који је почињен на Видовдан 1944. године, када су усташе из околних села запалиле 38 мјештана српске националности у подруму једне куће у селу Зонићи код Кравице.

Међу запаљенима су били једногодишња Јефа и 64-годишњи Павле и Василије Павловић.