Процјене су да у Републици Српској најмање 6.500 бивших бораца болује од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП). Нико системски не брине о њиховом менталном здрављу, а да ли ће се лијечити зависи од личне одлуке.

Удружењу које се бави овим проблемом чак није признат ни статус од републичког значаја, јер има пречих.

Нема их Закону о правима бораца, у пензију не могу само по основу ПТСП, а јавност се за њих занима само у екстремним случајевима, када се њихово стање манифестује насиљем.

Попут случаја у хрватском Дарувару гдје је бивши војни полицајац починио злочин у дому пензионера.

Стручњаци упозоравају да код обољелих од ПТСП постоји „висок ризик“ од насиља, док у борачким удружењима тврде да су овакви људи највећи проблем сами себи.

- Само је у Градишки постоји удужење од јавног интереса за град. Сва остала удружења немају јавни интесе, чак ни наше републичко удружење нема тај статус. Покушавамо годинама, увек испред нас оду неки који су пречи, ближи властима – каже за Српскаинфо Мирослав Бабичић, потпредсједник Удружења обољелих од ПТСП „Јединство“.

ПТСП има 45 одсто бораца

Када је ријеч о броју обољелих, зна да је у Градишки, код надлежне здравствене установем, регистровано њих 160. А за ниво Републике Српске, подсјећа да је Борачка организација (БОРС) радила истраживање које је открило да чак 45 одсто бивших бораца има ПТСП. Али, то истраживање је било прије 15 година, па је реално да је број обољелих сада далеко већи.

-Тим људима постоји само помоћ од удружења, углавном преко локалне заједнице. То су мала средства, за рад и помоћ 14.000 КМ. У Бањалуци нема ни 2.000 КМ. Путем разних пројеката покушавамо да дођемо до помоћи, највише нам помаже Министарство здравља и социјалне заштите РС у виду социјалних пакета и пластеничке производње. Да људи кроз радну терапију забораве тај притисак. Што се тиче помоћи у лијечењу, нико ништа. Ја помажем колико могу, ево сада сам дао једном човјеку 50 КМ за лијекове. Чак немају ни бесплатно лијечење. Нисмо ушли ни у Закон о правима бораца, немамо ништа – наставља Бабичић.

Таблете и алкохол

Како каже, људе с овим психичким обољењем нико системски не позива да се лијече. Све је самоиницијативно – онај ко осјети проблем, јавља се љекару. Ко неће, нико не може да га натјера.

- Јављају се породичном љекару. Ако постоји дијагноза од психијатра, то се види у систему. А, за оне који се не јављају, не постоје никакви подаци о болести. Углавном се људи позабаве сами собом. Неки оставе таблете, крену да пију алкохол – открива Бабичић.

Предсједник Предсједништва БОРС Милован Гагић каже да је њихов пројекат бриге о обољелима од ПТСП од прије 15 година остао само – пројекат, јер није преузет од институција. У међувремену, демобилисани борци с обољењем се сналазе како знају.

- Онај ко се јави, добије дијагнозу љекара. Несрећа је што се нису нашли у Закону о правима бораца тако да не могу да остваре права, не могу да стваре пензију по основу ПТСП него морају да имају неке пратеће обољење. А, све је више више људи који имају ту дијагнозу. У Градишки их је 160, а процјена за РС је да је оних који имају дијагностификовано то стање више од 6.500. Вјероватно је пуно већи прој оних који по том питању нису ишли љекару – каже Гагић за Српскаинфо.

Мишљења је да је права ријеткост да такви људи праве проблеме заједници.

-То је највећи проблем за њих, за њихово властито стање и живот. Јер, ти људи преживљавају муке, нису приспјели нигдје, пију шаку таблета да остану иоле свјесни. Не спавају, презнојавају се, не могу остварити радни однос. Ходају од установе до установе, тражећи да им помогну. Несрећа је што људи немају адекватну здравствену заштиту, немају довољно терапија и лијекова – поручује Гагић.

Цвјетковић: Висок ризик за агресивни испад

Међутим, психолог Слађана Свјетковић каже да долази до промјене личности јер особа трпи, постоји раздражљивост нервног система, што може да ескалира у агресивни испад, поготово у комбинацији с алкохолизмом.

– Тако да постоји висок ризик за агресива испад, али не само према другима, него и према себи. Високи су ризици – каже Цјетковићева за Српсканфо.

Шта је заправо ПТСП? То је посљедица трауматских дођаја који нису „обрађени“. Како каже, испољава се сензацијама, промјенама у тијелу, напетошћу, проблемима са сном, емоцијама.

- Ту је раздражљивост, присутни су тзв. флешбекови, кратке слике које се јављају, сензације. Најчашће се покушава превладати кроз алкохол јер смо културолошки толерантна средина према алкохолизму. Људи покушавају на тај начин да се умире – додаје Цвјетковићева.

Према њеним речима, ПТСП се јавља минимално шест мјесеци након трауматских догађаја, али се може јавити и далеко касније.

- Карактерише га промјена у понашању. Особа има тјелесне симптоме, напета је, раздражена, не може да спава, долази до проблема у контакту са породицом, неко се повлачи у себе. Генерално мијења се понашање. Када се обраћају за помоћ, обраћају се најчешће због анксиозности, депресивности, због проблема у комукацији. И тек када се дубље уђе у случај можемо да примјетимо да је иза тога дубља проблематика – открива она.

Дуготрајно лијечење

Како каже Слађана Цвјетковић, љекари могу да помогну обољелима од ПТСП, али то је дуготрајан процес. -Није то пет сусрета, него је потребно вријеме да освјетлимо шта стоји иза тога. Онда учимо како да особа сама превазилати проблем, како да сама себе регулише и да се умири. У савременим третманима, поред фармакотерапије, која треба да умири тијело, обавезно је постепена интеграција у друштво – објашњава она.

Пише: Слободан Попадић