"Од народа који је био оличење храбрости, љубави према отаџбини и народу, постали смо блиједа сијенка свега тога. Да смо се окренули против Бога - јесмо. Свако од нас је посебна личност, карактер имамо и особине које само нас као особу одређују.

Сами „бирамо“ онога ко ће нас водити. Бирамо ли ми или неко други за нас бира, питање је.

У нашим генима, мислим да није усађена оволика похлепа и грамзивост. Начин живота нам је наметнут.

Наметнули су га управо они грамзиви и похлепни. Они гледају свој циљ за „мало“ власти у моћи, вријеђају нам интелигенцију. Изборна је година, слушајући њихова обећања, имам осјећај да ћу се послије прве недјеље у октобру пробудите у утопији. Али реалност је много другачија, прљавија и заудара на подлост и похлепу и грамзивост.

Ја, као појединац, не могу ништа промјенити, али могу рећи шта ме боли као човјека. Политика и политиканство нам се увукло у сваку пору друштва.

Највише ме погађа реченица у овој изборној годиница „чији су они“.

Зар нас тако дијелите по бојама, цревни, плави, црни.

Људскост се данас не цијени, већ сасвим супротне ствари.

Подлост и бахатост су постале нормалне ствари.

Човјек се снашао, снашао преко мојих леђа. Арчи моје паре и паре поштеног народе моје Републике Српске.

Народе мој, зашто си дозволио да те купују и воде они којима је најмање стало до Вас.

Дали смо им моћ, можемо им је и одузети.

"Моћ може бити отровна: то што је појединцу дато, може га учинити бахатим, а понекад га може навести да изгуби из вида зашто му је та моћ дата."  Вилијам Хазлит

Аутор: Д. Ћ.