У недјељу, 15. децембра 2024. године, у вечерњим часовима, упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Ранко Гуњић, умировљени парох новосадски.

Прота Ранко је рођен 2. новембра 1947. године у Црквени код Прњавора, у побожној и благочестивој породици, од оца Милана и мајке Петре. У оближњим селима Кокори и Хрваћани похађао је основну школу, коју је завршио 1963. године. Богословију Светог Саве у Београду завршио је 1968. године. Ступио је у брак 1971. године са Јадранком, рођеном Крсмановић, из Високог.

У ђаконски чин рукоположен је 4. априла 1971. године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, руком блажене успомене митрополита дабробосанског Владислава.
Затим га митрополит Владислав на Васкрс, 18. априла исте године, у храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву рукополаже у чин презвитера и поставља за пароха при Храму Покрова Пресвете Богородице у Варешу. Служио је са великом љубављу, што су његови парохијани осјећали и узвраћали му великим поштовањем, иако је био јако млад.

Године 1974. прелази на парохију при Храму Светог великомученика Прокопија у Високом, гдје остаје наредне двије године.

Због потреба службе бива премјештен крајем 1976. године у Дубровник гдје је остао до јануара 1993. године. У том периоду успјешно је организовао прославу стогодишњице Црквене општине и 30 година архијерејске службе митрополита Владислава (Митровића) и изложбу о наставку изградње Храма Св. Саве на Врачару у Београду. Своје активности у Дубровнику је усредсредио на обнову и очување црквене имовине која је била погођена земљотресом 1980. године.

Исте године је дипломирао на Теолошком факултету СПЦ у Београду. Успио је да уз помоћ вриједних парохијана обнови Музеј икона, епископски стан, кровне конструкције на више црквених објеката, храм на Бонинову, због чега је био одликован правом ношења Црвеног појаса и чином протонамјесника.

Након изненадне смрти чувеног композитора др Владимира Бердовића успио је да очува црквени хор, а почетком деведесетих да га дјелимично подмлади. За архијерејског намјесника требињско-дубровачког био је постављен 1985. године.

Кад је почео рат прота Ранко Гуњић је трпио велике притиске, да би јануара 1993. године из Дубровника прешао на службу на Цетиње у Митрополији црногорско-приморској.
Од 1993-1995. године обављао је високе дужности у Митрополији црногорско-приморској на чијем челу је столовао блаженопочивши митрополит Амфилохије који га је за ревносну службу произвео у чин протојереја.

У Новом Саду био је од 1995. до 2003. године парох четврте парохије при Саборном храму Светог великомученика Георгија, као настојатељ истог храма од 1999. до 2003. године. Затим је од 2003. године био парох тада новоосноване шесте парохије при Храму Успења Пресвете Богородице, односно данас четврте парохије при Храму Преноса моштију Светог Саве у Новом Саду, до 15. маја 2011. године, када одлази у пензију.

На празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија 2013. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, Високопреосвештени владика бачки Иринеј одликовао га је правом ношења напрсног крста за ревност у свештенопастирској служби, као и за савјесно обављање свих дужности у служби свете Цркве.

Био је свједок и учесник бројних историјских догађаја. На обиљежавању 50. годишњице страдања пребиловачких мученика био је у пратњи патријарха Павла који је том приликом одржао антологијску бесједу испред Дома културе „Краљ Милутин”.

По благослову митрополита Владислава средином осамдесетих година започео је одржавање помена Србима страдалим на дубровачком острву Дакса.

У свом радном вијеку срео се са више црквених великодостојника патријарсима Вартоломејом, Алексејем, финским архиепископом Павлом, али и са појединим државницима.

Оставио је и бројне писане текстове добрим дијелом објављене у листу Православље.

Млади из Удружења Херцеговаца у Новом Саду памте га јер је освештао њихову највриједнију реликвију велику српску тробојку са натписом "Српска Херцеговина".

Хришћанском бригом помагао је колегама и вјерном народу, а на тај начин је васпитавао своје синове Драгана и Душка којима су снахе Сања и Драгана подариле кћери и синове.

Поносио се својим унуцима Теодором, Димитријем, Катарином и Лазаром.

На вијест о смрти проте Ранка Гуњића реаговали су и поједини свештеници који га памте као „проту старе гарде”, од оних који су се школовали у послијератном периоду и проповједали вјеру у времену када је црква била прогањана и страдална.

Свој крст је носио достојанствено због чега је био цијењен и поштован. Прота Ранко се одликовао свештеним достојанством и миром благоликог лика и душе, имао је снажну личност и харизму својствену и сличну највећим протама кроз историју нашег рода. И као таквог ми га само можемо испратити и јеванђелски се подсјетити ријечи Господњих за све оне исповједнике какав је био и прота Ранко: „Добро, слуго добри и вјерни! У малом си ми био вјеран, над многим ћу те поставити, уђи у радост господара својега”.

Наравно, уз радосни поклич паалмопевца Давида: ”Радујте се праведни у Господу, праведним приличи похвала, алилуја”.

Заупокојна литургија поводом упокојења новопрестављеног протојереја-ставрофора Ранка Гуњића служена је данас у Алмашкој капели, у 9.00 часова, а опело у 10.30 часова.

Вјечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Ранко!