Након што је поднио неопозиву оставку на мјесто предсједника СДС-а, Милан Миличевић је на друштвеним мрежема објавио отворено писмо члановима и симпатизерима СДС у којем је поручио да је „улога предсједника Српске демократске странке да окупља људе под окриљем странке, не само чланове него и све патриотске снаге у Републици Српској.“
Иако Миличевић сам себи приписује ту улогу, јасно је да је он није извршио, јер се значајан број високих функционера странке или оградио од његовог рада или пасивизирао незадовољан његовим начином руковођења странком која није давала резултате.
Тако је Миличевић који себе настоји да представи у најпозитивнијем свјетлу, без имало самокритике, у наведеној објави која је услиједила одмах након оставке па је дјеловала и раније припремљеном, себе покушао да направи жртвом, како каже, неких који „себе желе да што боље позиционирају“ у странци, а које не сматра, за разлику од себе, аутентичним борцима против Додиковог режима. При томе није наводио ниједно име, али је заиста тешко повјеровати да Вукота Говедарица, Маринко Божовић, Ђорђе Милићевић, Огњен Бодирога и бројни други нису борци против актуелног режима, а да су то Василије Перић, Немања Васић, Цицко Бјелица и слично, или Александра Пандуревић, коју је Огњен Бодирога прозвао да је била на прослави након изласка из затвора Ненада Нешића, тако да је поднио оставку у Предсједништву СДС-а са образложењем да због тога не жели са њом да сједи у том тијелу. Изгледа да је у ове Миличевићеве конструкције једино повјеровао Љубиша Петровић, судећи по његовим фрустрираним и недораслим објавама након скупштине да „честита Додику на побједи“.
При томе Миличевић ниједном рјечју не налази своју одговорност за стање у странци и подијељеност унутар ње, како он каже, јер су „неутемељена амбиција и сујета појединаца превладале разум, јединство и одговорност. Умјесто борбе за чланство, за народ и за Републику Српску, свједочимо покушају да се Српска демократска странка искористи као средство за нечије обрачуне, као одскочна даска за функције које су, изгледа, постале важније од идеала, од програма, од циљева које смо заједно градили.“
Све би ово и лијепо звучало и изгледало господски, како себе жели да представи Миличевић, да управо он није онај који је водио странку у протеклом периоду и довео је у овакво стање. То се посебно одразило на проблем странке у Бијељини, гдје је повјереник актуелни градоначелник Љубиша Петровић који већ четири године не налази за сходно да проведе демократске унутарстраначке изборе и консолидује странку, а који је својим самовољним избором делегата мимо статутарних процедура саме те делегате довео у непријатну ситуацију да објашњавају своју легитимност, док је он на све критике на самој скупштини у свом стилу ћутао, као да га се то не тиче.
Када Миличевић поред ових незадовољних „пучиста“, како су их називали његове присталице, помиње „друге центре моћи“, он свакако имплицира утицај Београда и тамошње власти на дешавања у СДС-у и на његову наводну неподобност. Ово је теза коју је тешко прихватити, јер нити се он толико гласно опредјељивао у подршци студентима, као нпр. Небојша Вукановић који је по том питању најексплицитнији унутар опозиције, а нити постоје неки јаснији аргументи који би поткријепили такву тезу. На приговоре те врсте на скупштини странке, Маринко Божовић их је врло јасно демантовао, као и било коју врсту таквог утицаја.
У сваком случају СДС је у ситуацији да окрене нови лист и да покуша на један далеко јачи и ангажованији начин да се представи у јавности, да дефинитивно консолидује своје редове и да има ону улогу коју је некада имао, једне аутентичне националне и демократске политике која неће остати само на празној фразеологији, јер грађани без сумње желе истинску алтернативу једном лошем стању у које их је довела дугогодишња власт СНСД. Оно на чему би свакако СДС требао порадити, по мишљењу многих делегата, јесте ниво политичке културе и дијалога, јер им слике свађе и неартикулисаних дискусија у овом моменту најмање требају.