А жена је мајка. Мајка Зорка. Жена која је родила Матију, Љуба и Љубицу. Која је Матију, пратећи неке само њој познате знаке “одозго” такорећи од самог рођења “особила”, издвојила, учинила све да ”мали принц” – остане принц, и успјела.
И малишани су је разумјели и поносно, заједно с њом, у селу гдје се сви смију и кад плачу, или плачу и кад се смију, носили терет без мржње према онима који су им тај терет наметнули, чували слику о оцу у својим маленим душама, све кријући је, од свих и кријући се иза својеврсне “бећковићевске ироније”. Тако је изграђен њихов паралелни свијет, свијет апсурда у коме је отац био са сином и кад га није било, а фотографије, које је мајка кријући чувала заједно с иконама и својим везовима на којима је краљ са породицом, извученим буквално из тегле закопане у земљу, данас красе његов дом.
Кажу да Бог, кад на једној страни узме, на другој обавезно нешто да. И то је мајка Зорка препознала још прије синовљевог рођења, и није му кришом давала парче чоколаде да нико не види само зато што га је жалила јер је из “господске куће” дошао у онај камењар с чудним именом “Веље дубоко”, гдје је само камен вељи, а провалија дубока, већ знајући да јој није Господ скренуо пажњу на дијете тек тако. Ако га је Он издвојио, знала је да мора и она.
Живот ће показати да није погријешила. А њено дијете, оно посебно, њен Мато, вратио ју је у живот 40 година након што је отишла, написавши оду мајци, под скромним називом, скромним као њихов живот у Вељем дубоком, ”Мајка Зорка”.
Књига би се могла звати и пјесма мајци, и ода мајци, али је то у суштини, аутобиографија највећег српског живог пјесника и биографија оца и сина, који се на први поглед не виде, али су ту, стално их у први план истиче мајка Зорка, која их је све створила, чувала и његовала.
А њен син, пјесник над пјесницима, водећи нас кроз патње и страдања достојне античког доба, уступа јој своје мјесто на Олимпу:
Све је то она створила.