И малишани су је разумјели и поносно, заједно с њом, у селу гдје се сви смију и кад плачу, или плачу и кад се смију, носили терет без мржње према онима који су им тај терет наметнули, чували слику о оцу у својим маленим душама, све кријући је, од свих и кријући се иза својеврсне “бећковићевске ироније”. Тако је изграђен њихов паралелни свијет, свијет апсурда у коме је отац био са сином и кад га није било, а фотографије, које је мајка кријући чувала заједно с иконама и својим везовима на којима је краљ са породицом, извученим буквално из тегле закопане у земљу, данас красе његов дом.

Кажу да Бог, кад на једној страни узме, на другој обавезно нешто да. И то је мајка Зорка препознала још прије синовљевог рођења, и није му кришом давала парче чоколаде да нико не види само зато што га је жалила јер је из “господске куће” дошао у онај камењар с чудним именом “Веље дубоко”, гдје је само камен вељи, а провалија дубока, већ знајући да јој није Господ скренуо пажњу на дијете тек тако. Ако га је Он издвојио, знала је да мора и она.