Кантаутор Марко Брецељ преминуо је јутрос у 71. години, јавља Радио Копер. У својој педесетогодишњој каријери, независни умјетник је увијек показивао своје право.
Прије три године добио је и Јежеву награду.
Марко Брецељ је био присутан на умјетничкој сцени скоро 50 година, а за то вријеме је објавио соло албум “Coctail”, на којем је сарађивао са легендарним Бојаном Адамичем, и три плоче са рок групом Булдожер, у којој је радио као текстописац и фронтмен.
Написао је и музику за филм “Живи били па видјели” и за њега добио Златну арену у Пули. 1991. године преузима управљање Омладинским културно-друштвеним и мултимедијалним центром у Копру и оснива Удружење пријатеља умереног напретка.
Једна од његових најпознатијих композиција је “Алојз валчек”, коју је посветио професору математичке физике Алојзу Кодрету, након неуспешног студија геологије, а касније и техничке физике, пише на Википедији.
Музичку каријеру започео је као виолиниста у квартету Три црна и у љубљанском трију Крик, али је касније одустао од свирања виолине.
Пажњу шире јавности на себе као кантаутор и шансоњер први је скренуо наступом на Омладинском фестивалу у Суботици 1974. године, гдје је добио и награду стручног жирија. Исте године, у сарадњи са аранжером Бојаном Адамичем, издаје албум “Коктел”.
Изузетан период Булдожера
Плакета је награђена наградом „Седам секретара СКОЈ-а”. На албуму је била и пјесма Хишкар Рогач коју је снимио са неким члановима групе “Седам светлосних година”.
Са њима је основао рок бенд Булдожер, гдје је радио као текстописац и пјевач, а један од врхунаца групе био је албум “Пљуни истини у очи”.
Као дио ове свејугословенске атракције, Брецељ је постао један од најистакнутијих фронтмена, вокала и аутора на југословенској рок сцени касних 1970-их.
У групи је остао до 1979. године и са њом снимио двије ЛП плоче и музику за филм “Живи били па видјели”, који је такође објављен у виду мини ЛП, и освојио Златну арену на Пулском филмском фестивалу.
Затим је напустио бенд и вратио се писању пјесама и направио неке пјесме које су постале хитови у алтернативним музичким круговима (нпр. Парада, Радојка, Seki disco хит, итд.).
Он и његов пјесник Иван Воларич-Фео спојили су своје стваралаштво у Дуу Златни зуби.
Године 1983. и 1984. водио је бенд “Marjan's Strange Rabbit”. Године 1986. поново издаје албум кантаутора “Десант на рт Добре наде”, а крајем 80-их удружује снаге са саксофонистом Приможем Шмитом и басистом Алешом Јоштом у пројекту “Public Ekercise”.
Као гост сарађивао је са разним музичким групама (СРП, Strelnikoff). Његово дјело карактерише иронија и критика малограђанског друштва.
Кандидовао се за градоначелника Копра на свим изборима
Послије 1981. водио је Омладински, културни, друштвени и мултимедијални центар (МКСМЦ Копер) у Копру, Удружење пријатеља умереног прогреса и Багремову странку.
Кандидовао се за градоначелника Копра на свим изборима и, након избора Бориса Поповића, сваког дана свог мандата изводио је пред општином монументални перформанс Клечећи. Био је одборник у Градском вијећу Копра (2003-2007). Извео је низ „меко-терористичких” акција; један од њих је ватентат, када дуваљком дувате парче вате на противника.
У свом дугом стваралачком животу променио је неколико идентитета и појавио се у словеначкој јавности у разним персонификацијама, наводи Википедија.
Како се наводи у образложењу Јежекове награде, Брецеља је тешко ухватити јер је у свом дугом стваралачком животу променио неколико идентитета и појављивао се у словеначкој јавности у разним персонификацијама.
Брецељ се подједнако добро снашао на улици као и у сали, било да се ради о позоришту, јавном простору као таквом, мјесту одржавања друштвеног или политичког догађаја, гостионици или сличном месту.
Улица је и њен природни амбијент, било да је то трг, лођа, пристаниште на обали мора или пут, писали су тада предлагачи.