Годинама је свакога јутра у своју канцеларију у улици Кромвел Плејс у Кенсингтону, тачан као сат, стизао један достојанствен господин, уредно обријан, беспријекорно кројеног одијела са прслуком, кошуљом са манжетнама и укусно одабраном краватом.

Крајем 20. вијека се могло наслутити да је тај сједокоси џентлмен преко леђа претурио подоста година, али оне нису повиле његов витки кошчати стас па се прав као стријела кретао лаким достојанственим ходом.

Читавом својом појавом одавао је слику човјека из високог друштва, што је он у ствари и био као припадник британског џет-сета и поштовани члан елитних кругова, попут рецимо чувеног “Мерилебон крикет клуба”. Све је то постао упркос чињеници да је он био тек политички емигрант са Балкана. Пресудна је била његова харизматична личност и пребогата динамична каријера бизнисмена, интелектуалца, војника, дипломате, спортисте, публицисте, мецене и филантропа. Једном ријечју, био је то велики човјек на великом гласу - Иван Стеван Ивановић, познатији под надимком Ване.

Рођен је у Осјеку 9. јуна 1913. прије 110 година. Отац му је био Рикард Краус. угледни предузетник и саборски посланик хрватско-српске коалиције, чији је лидер Светозар Прибићевић био његов вјенчани кум. Ванетова мајка Милица је била сестра познатог српског политичара из Хрватске Душана Поповића. Њихов отац др Стеван Поповић био је угледни загребачки правник, док је његов брат Симо био црногорски министар и секретар краља Николе Петровића. Због нарастајућег антисемитизма у Хрватској, умјесто свог јеврејског презимена Краус Рикард узима ново Ивановић, но то га није спасило од каснијег усташког прогона и трогодишњег робијања у НДХ .

Ване као атлетичар

Фото: glassrpske.com

Када је Ивану било осам година, родитељи се разводе, а он ће са братом и сестром одрастати на релацији Лондон - Дубровник код очуха Божидара Банца, бродовласника за којег им се мајка 1921. преудала. Банац је као југословенски родољуб имао огроман утицај у његовом образовању, пословном профилисању и политичком усмјерењу. Послије Вестминстерске школе Ване је 1933. дипломирао политичку економију у Кембриџу. Враћа се у земљу и служи војни рок у коњичкој школи у Земуну. Још као студента очух га укључује у своје бродарске послове, потом шаље на приправнички рад у енглеску управу рудника “Трепча” на Косову. Ту на Газиместану романтично сањари о српским витезовима и упознаје се са инжењером Вилијамом Бејлијем, каснијим шефом британске мисије у штабу Драже Михаиловића. Са 24 године он је већ директор у компанији свог очуха.

Рат и обнова

Почетком Другог свјетског рата бродове породичне компаније одмах предаје на употребу Британцима, како не би пали у руке фашиста, а потом у Њујорку окупља одбор југословенских бродовласника, да би учинили исто. Ускоро и сам у чину мајора ступа у британску Управу специјалних операција (СОЕ) која је преко Каира и Барија покривала Балкан. С тугом беспомоћно прати драму окупиране отаџбине како се сва искасапљена грчи и увија ко гуја у процјепу под језивим усташким злочинима, као и крвавим братоубилачким сукобима.

Када се у прољеће '45. над Европом разишао барутни дим и мирис сумпора, видимо га као демобилисаног потпуковника дубоко резигнираног Черчиловим поткусуривањем са Стаљином на штету Југославије, која ће остати иза “гвоздене завјесе”. Тај термин је управо лансирао Черчил 1946. у једној крчми у Фултону. Ване је био убијеђен да комунисти нису морали и требало да буду побједници у Југославији и био оштро киван на Фицроја Меклејна, чији су надувани пристрасни извјештаји из Брозовог штаба кумовали да Даунинг стрит окрене леђа Дражи.

 Детаљ са крштења дјеце Алексе Ковачевића

Фото: glassrpske.com

Мада му је Брозов режим отео отаџбину, прогласио га народним непријатељем и конфисковао милионску имовину, а у Британији само два од укупно 22 његова брода преживјела су рат, он није клонуо духом, јер “за просутим млијеком не вриједи плакати”. И послије таквог краха окретни Ване се дочекао на ноге па уз старе пословне везе и нешто претеклог капитала обнавља своју бродарску компанију, која ће успјешно пословати на више континената. Захваљујући томе у прилици је да несебично помаже сународницима који се као емигранти нађоше скоро на улици. Ту су прије свих били интелектуалци на челу са екс-премијером др Слободаном Јовановићем те југословенски официри из распуштених њемачких логора. Ване помаже и Милоша Црњанског, али и све друге који су му се обратили за помоћ.

У том поратном периоду Ване постаје спиритус мовенс антикомунистичке емиграције у Британији. У Лондону 1949. оснива добротворно удружење слободних грађана. Један је од оснивача Жан Манеовог Европског покрета 1955, успут се бави издаваштвом и публицистиком. У Станстеду код Лондона са групом дисидената 1963. оснива Демократску алтернативу. Тај политички активизам је био усмјерен ка преображају Југославије у друштво слободног политичког избора. Све вријеме је успјешно водио и своје пословно царство, док га 1967. није предао у руке свом старијем сину Ивану Божидару, којег је добио у браку са Џун Фишер, као и сина Андрију и кћерку Мињу. Објавио је више књига, међу њима и мемоаре под називом “Друго звоно” (1977).

Ивановић је био непоправљиви идеалиста до смрти, интегрални Југословен који је сматрао да прва Југославија напросто није добила своју праву шансу, јер двије деценије њеног живота није било довољно да буду превазиђене све разлике и антагонизми њених саставних елемената који су вијековима живјели и развијали се у потпуно различитим правно-социјалним и културним оквирима. Иако свјестан да је тај број од самог почетка пуштао воду, он је упорно вјеровао да је те рупе било могуће у ходу затворити.

Иако је Ивановић био англофил који је глорификовао британски парламентаризам и друге друштвене вриједности, увијек и свуда би истицао да је он емигрант због гријеха британске политике која подржава Титов режим. Енглезима то није сметало да га са уважавањем прихвате у њихово високо друштво, уосталом код њих се каже да је у рату и љубави све дозвољено. Високо је цијењена његова култура, ерудиција и отмјеност, али и ратни бекграунд и услуге које је његова породица чинила британској круни још за Великог рата. Био је и свјетски путник и хедониста друговао са Авом Гарднер, био близак пријатељ Грејс Кели и кнеза Ренијеа, који га 1967. поставља за почасног конзула Монака на британском двору. Алберто Моравија рече да док једни знају зарађивати паре други знају живјети те да су врло ријетки они што знају и једно и друго, а Ване је припадао баш том ријетком соју.

Два свијета

Неки се дан-данас баве питањем да ли је Ване током рата био за Дражу или за Тита. То је наравно лажна дилема, чак и да је имао одређене примједбе на ђенералову улогу у рату, Дража је био легитиман командант војске и министар војни у легитимној влади Краљевине Југославије у егзилу. Са друге стране, Броз је био један самозванац, који је из Русије донио мустру како се бољшевичком револуцијом преотима власт док је држава у рату са вањским непријатељем. Он је главни кривац за покретање крвавог грађанског рата, послије којег су брутално погажене све вриједности грађанског друштва, које је уништено и прибијено на стуб срама као “класни непријатељ”. Брозов режим је људе попут њега прогонио и хапсио, а на хиљаде их је “појела ноћ”, док су “заслужни другови” постајали све мање гадљиви на “буржујски” луксуз и масовно се башкарили у отетим вилама уз послугу, лимузине, шофере и друго.

Ване је држао привидну еквидистанцу између Београда и Загреба, како од своје идеје не би одбио релативно мали број присталица код Хрвата и других несрба, за разлику од Срба, гдје за то никад није мањкало подршке, упркос трагичним искуствима 20. вијека. Узмемо ли у обзир само неке чињенице лако је закључити која страна му је била ближа. Његови сарадници су годинама били српски емигранти. Када је Дражин четник, Невесињац Алекса Ковачевић дошао у Лондон по изласку из логора Оснабрик, купио му је кућу и био крштени кум његовој дјеци. Увијек је истицао српске ратне напоре и велике жртве уграђене у темеље обје Југославије. У удружењу српских писаца у иностранству више од 30 година је одржавао патриотска предавања. Фебруара 1987. ту држи предавање под насловом “Улога несрпских народа Југославије у проблему Косова”.

Кад данас неки авнојевски југоносталгичари својатају Ванета, то противрјечи и чињеницама и здравом разуму, јер су он и они два различита свијета. Тај апсурд потиче од комунистичких идеолога који су југословенство приграбили као ексклузивно свој пројекат, стављајући успут и пуни монопол на антифашизам. Ванета присвајају и Јевреји, а “неочекивано” и Хрвати, на шта је он једном свој национални идентитет овако рачунски описао: “Ја сам пола Србин, једном четвртином Словак и по једном осмином Јевреј и Хрват”.

Приручник за подводни лов аутора Ванета Ивановића

Фото: glassrpske.com

Почетком деведесетих, видећи да земља клизи у рат, шаље апеле Милошевићу, Туђману и Кучану и нуди се за медијатора преговора, не би ли се избјегао распад земље. Ту господу је иначе слабо цијенио, јер су по њему изашли из Титовог шињела. Знао је рећи да су му тројица диктатора у низу отимали имовину Павелић, Тито и Туђман. Негирао је црногорску нацију и сматрао да Југославија треба остати неутрална и не приступати НАТО-у. Оштро је осуђивао сепаратизам, посебно упирући прст у хрватску емиграцију, али и хрватске комунисте који ће '91, кад су углас егзалтирано и “прпошно” узвикивали да су уништили ту мрску србо-четничку творевину. Ни до данас се нису договорили чије су “повијесне заслуге” ту биле веће. Мада су многи пророковали да је Југославија могућа само као диктатура и да неће преживјети увођење вишестраначке демократије, што се и обистинило, Ване Ивановић је остао “посљедњи Мохиканац” интегралног југословенства и до задњег даха од тога није одустајао, као алхемичар који слијепо вјерује да је од бакра могуће направити злато. У сам сутон бурног 20. вијека тај искрени родољуб је заувијек склопио очи, 4. априла 1997. послије подуже борбе са карциномом костију.

Бродови на Крфу

Ванетов очух Божо Банац, који се изјашњавао као Србин католик, као и већина тадашњих Дубровчана, био је велики родољуб и присталица југословенског уједињења. Почетком Првог свјетског рата он у Амбасади Србије у Лондону за себе и породицу узима српско држављанство, а за своје бродовље право да плове под заставом Србије и избјегну службу у аустроугарској морнарици. У то вријеме био је власник југословенског Лојда у Лондону, а 1915. помаже при оснивању, а потом и финансира Југословенски одбор. Организује и неколико бродова за евакуацију српске војске из Албаније на Крф. На Версајској мировној конференцији 1919. видимо га у тиму Краљевине СХС као савјетника за питања цивилне пловидбе. Био је пријатељ са војводом од Кента, братом краља Џорџа Шестог.

 “Објавио рат” Хитлеру

Ване Ивановић је био атлетски првак Југославије у препонском трчању на 110 и 400 метара, у којем је био рекордер 17 година, али је у атлетским листама СФРЈ његово име изостављано уз уписани резултат. Остао је упамћен по Олимпијским играма у Берлину 1936, гдје је у тиму југословенске репрезентације трчао препонску трку на 400 м, постигавши седмо вријеме (54,7 секунди). Наиме, том приликом вршена је снажна политичка пропаганда нацизма, што је њега посебно иритирало, па је тако заједно са атлетичарем Јованом Микићем у олимпијском селу прекинуо пројекцију филма о њемачкој војсци, а потом су на отварању игара, под његовим утицајем, југословенски и још неки олимпијски тимови одбили да поздраве Хитлера подигнутом руком. Бавио се пливањем и ватерполом, пионир је подводног риболова у Европи и на Бахамима, о чему је и књигу написао. И у осмој деценији живота Ване је редовно ронио, пливао, радио јогу, али и трчао десетак километара дневно.

Аутор: Драган Мијовић