У ноћи између 24. и 25. јула 1817. године убијен је вожд Ђорђе Петровић Карађорђе, заједно са својим пратиоцем Наумом Крнаром, на трлу Драгића Војкића у селу Радовање код Велике Плане. Убиство је извршио Никола Наумовић, по договору кнеза Милоша Обреновића и војводе Вујице Вулићевића, Карађорђевих кумова.

Његово тијело је сахрањено у Радовањском лугу, а глава однијета кнезу Милошу. Он је наредио да се са ње одере кожа, потом препарира и однесе београдском паши и даље у Стамбол. Карађорђева лобања је сахрањена на мјесту данашње Саборне цркве у Београду, а 1819. године је спојена са тијелом и сахрањена у Карађорђевој цркви у Тополи.

Од 1930. године, Карађорђеви посмртни остаци почивају у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу.

Српски вожд Карађорђе убијен је у Радовањском лугу код Велике Плане, а тај злочин представља сигурно највећу мрљу и трагедију у историји Србије. Вожда и његовог писара Наума Канара, у колиби Драгића Војкића, убио је Никола Новаковић према наређењу Карађорђевог кума Вујице Вулићевића. Вујица је за ово злодјело добио наређење лично од кнеза Милоша Обреновића, који је, према неким изворима, сматрао да Срби нису у том тренутку били спремни за нови устанак.

Вујица је у Радовање понио омиљену Вождову храну – погачу, јагњећу плећку и сир и срео се са Карађорђем 25. јула. Заједно су вечерали, а пред зору Вулићевићев слуга Никола Новаковић убио је Карађорђа сјекиром јер се вјеровало да Карађорђа метак неће.

Затим му је јатаганом одсјекао главу и убио Карађорђевог пратиоца Наума. За то вријеме, Вујица је лежао главе покривене кабаницом – да не гледа.

Према истраживањима Миливоја Гавриловића, који је живио између два свјетска рата и успио да готово до детаља реконструше Карађорђево убиство, Милош Обреновић се силно обрадовао пошиљци из Радовањског луга.

У његовом конаку који се налазио преко пута Саборне цркве у Београду на бијелом тањиру на високом троношцу стајала је опрана глава његовог кума, вожда Карађорђа, а испред је било упаљено кандило.

Милош је ноћ провео у молитвама на кољенима стално понављајући: “Опрости, куме Ђорђе! Опрости, господару!”

Сутрадан, Милош је Карађорђеву главу послао београдском везиру, чему су се београдски Турци силно обрадовали. Након што су Турци препознали главу Карађорђа, вратили су је Милошу, који је истог дана нашао једног касапина, који је, према кнежевом наређењу, у подруму кухиње конака одрао вождову главу и при том стално ридао и дрхтао.

Кожу са Карађорђеве главе, Милош Обреновић је послао извјесном Пери Ћурчији да је усоли и испуни памуком и сламом, што је овај и урадио. Кад је све завршено, београдски везир је главу послао у Цариград.

Вујица Вулићевић је завршио живот презрен и осуђен од народа због убиства кума. У крајњој сиротињи, посљедње дане је провео у родном селу Азањи, гдје се тешко разболио. Према неким изворима, 1828. године отровао га је Гмитар Петровић, Карађорђев рођак. Дјеца његовог сина и кћерке рано су умрли, не оставивши потомство.

Директни извршилац убиства Никола Новаковић убрзо је изгубио разум и у једној несрећи га је самљео воденички точак. Син му је умро млад, а кћерка је, такође, полудјела.

Ђорђе Петровић, познат као Карађорђе и Црни Ђорђе, рођен је 1768. године у Вишевцу код Раче у Османском царству на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице, као једно од седморо дјеце. Били су веома сиромашни, а презиме Петровић добио је по надимку свог оца. Ђорђе није био у прилици да се школује, па је остао неписмен.

Када су заратили Турци и Аустријанци, Карађорђе се пред крај тог рата 1787. године ангажовао на страни Аустрије. По завршетку рата добио је унапређење и медаљу за храброст и одметнуо се у хајдуке као вођа хајдучке дружине.

Као одговор на турску Сјечу кнезова Срби су 1804. године подигли устанак, а предводио их је Карађорђе, који је у то вријеме био познат као угледни домаћин и трговац.

Важио је за прослављеног борца против Турака, који су му, пошто је убио неколико њих, надјенули име Кара /Црни/ Ђорђе.

За вођу устанка против турске власти Карађорђе је изабран средином фебруара 1804. године на народном збору у Орашцу, када су га подржали и Станоје Главаш и његови хајдуци. Самим чином полагања заклетве Ђорђе Петровић, који је тада имао 42 године, постао је вожд Карађорђе.

Сачувана документа из тога времена свједоче да се Карађорђе од почетка маја потписује као “вожд”, “перви предводитељ”, “врховни војвода”, “командант од Србије”, а будуће велике војводе још су биле и буљубаше.

Пошто је након пропасти Првог српског устанка 1813. године избјегао у Аустрију, Карађорђе је боравио у Русији, одакле се 1817 године тајно вратио у Србију како би се договорио са Милошем Обреновићем о заједничкој борби против Турака, али је убрзо убијен.

У “Историји српског народа” Владимир Ћоровић пише: “Може се мислити какав је утисак учинила на Милоша вијест о Карађорђевом доласку. Он сам вели да се пренеразио”.

Карађорђе је код Петра Другог Петровића Његоша изазвао посебно дивљење, оснажио мисаони и поетски занос о српству и косовском миту, па “Горски вијенац” почиње “Посветом праху оца Србије”, којом одаје почаст Вожду.

На мјесту убиства у Радовањском лугу данас се налази црква Захвалница, коју је 1930. године подигао Карађорђев праунук краљ Александар Први Карађорђевић.

Карађорђево тијело је касније пренесено у Тополу, гдје данас почива у Маузолеју на Опленцу у саркофагу у Цркви Светог Ђорђа.