Видовдан је наш духовни рођендан, наше огледало и наша ведрина - овај дан није само сјећање на кнеза Лазара и косовске јунаке, он је завјет који живи у свакоме од нас, без обзира гдје нас је вјетар историје расијао.

Има дана који су већи од вјекова. Има дана који нису само уписани у календар, већ у сам генкод једног народа.

За нас, Видовдан је управо то, наш духовни рођендан, наше огледало и наша вједрина. Овај дан није само сјећање на кнеза Лазара и косовске јунаке, он је завјет који живи у свакоме од нас, без обзира гдје нас је вјетар историје расијао.

На овим нашим кршним, али поносним просторима, гдје су се вјековима ломила царства, Видовдан се увијек доживљавао као мјера истине.

Овдје, у овом нашем бастиону српства, у Црној Гори, Херцеговини, на нашем страдалном Косову, Видовданом смо видали ране и гледали будућност.

Сваки наш камен је по један Дечанац, Драганац, Грачанац, по једно Орахово, Пасјане, један облутак у Бистрици крај Љевишке и печат Душановог царства у Светим Архангелима. Сваки наш извор је једна Самодрежа, а свака мајчинска суза прегршт косовских божура.

И сваке године смо на раскрсници, сваке године бирамо између пролазног и вјечног, сваки јуни мјесец Небо нам се отвори, јер, Богу је све могуће.

У ове дане Лазарева глава је пала за слободу, а посвједочена је, гдје друго, него у нашој Републици Српској. Прбој коридора најавио је по први пут сједињење српског народа са лијеве стране Дрине.

Вјерујте ми, нико нам у посљедњих пола вијека није приближио тајну Видовдана до наш вољени митрополит Амфилохије.

Наш митрополит, косовски витез у мантији, био је жива веза између Лазаревог сутона и нашег Васкрсења. „Косово је грдно судилиште, али и мјера нашег постојања“, често је понављао Митрополит.

Он није само о Косову причао, он је плакао над њим и својим рукама скупљао кости новомученика.

Научио нас је да Косово није кукњава над изгубљеним, већ борба за вјечно.

Кроз свој животни пут научио нас је да Видовдан не посматрамо као датум у години већ као способност да ствари гледамо из перспективе вјечности, а не тренутак политичког или историјског мрака.

Видовдан је ту да нас подсјети да нисмо сирочад, да иза нас стоји небеска армија ратника и молитвеника. Видовдан је ту да нам покаже да светитељи ходају са нама, као што је то наш митрополит.

Да нам покаже да светитељи бдију над нама, а прије свега да укажу на огромну жртву нашег народа у Херцеговини, у Сарајеву, у Крајини.

Побједа није у сили, већ у истини.

Сигурна сам да нас ових дана гледа стотине братуначке дјеце, да сада негдје у далеком свијету куца десетине српских срца у нечијим грудима и да је много Јохана који се враћају пред изгорјело косовско огњиште тражећи истину и правду.

Зато, на овој земљи, гдје су Свети Петар Зимоњић, митрополит Дабробосански и владика бањалучки Платон платили наскупљу цијену за право да се крстимо у име Оца и Сина и Светога Духа и да пишемо најљепшим ћириловим писмом - Видовдан је мјера наше вјерности Савезу који смо склопили са небом.

Управо у овај свети дан, не заборављамо име једног голишавог мршавог младића из Босанског Грахова.

Једна млада, крхка рука исписала је пресуду моћној империји.

И док је умирао, онако болешљив у терезинском затвору, исписивао је ријечи које и данас одзвањају српским срцима: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“.

То није била реченица освете, то је била жртва за светињу.

А онда, када се све рушило, Бог је зидао. У рушевинама српских градова, један човјек просједе браде са камилавком на глави спајао је вијекове. Митрополит Амфилохије је био наш живи мост до Лазаревог лапидаријума.

На Видовдан палимо ону једну, непролазну свијећу. Њен пламен сија кроз добојски логор, јасеновачке казамате, сарајевска стратишта, косовску голготу. Тај пламен је живи доказ да нас нису сломили и да смо ту, своји на своме, загледани у исто оно Небо у које је гледао честити кнез.

Догодине на Косову, поручила је самостални стручни сарадник за меморијализацију и културу памћења у Градској управи Источно Сарајево Свјетлана Самарџија.