На данашњи дан, 26. августа 1899. рођен је српски писац Радојко Јовановић, познат као Раде Драинац, боем и представник космополитске струје у српској поезији између два свјетска рата.

Основну школу завршио је у Блацу а 1911. године уписује се у гимназију у Крушевцу у којој – до почетка Првог светског рата, завршава три разреда. Године 1914. већ је на фронту, са својом војском, а 1915. повлачи се преко Косова и Метохије до Скадра и Љеша и стиже у Сан Ђовани. 

У земљу се враћа 1918. године.

Написао је збирке пјесама „Модри смех“, „Афродитин врт“, „Воз одлази“, „Еротикон“, „Срце на пазару“, „Лирске минијатуре“, „Бандит или песник“, „Банкет“, „Улис“, „Човек пева“ и „Дахом земље“. 

Такође, написао је приповијетке „Срце на пазару“, роман „Шпански зид“, путопис и фељтон „Љепоте и чуда Париза“, критике и есеј „Осврти“, књижевне полемике и политичке публицистике „Без маске“, драму „Азил за бескућнике“ и ратни дневнички запис „Црни дани“, које су постхумно објављене.

Са великом страшћу писао је о модерном животу и савременом свијету, а његова поезија захватила је сурову животну реалност. Пјевао је о возовима и бродови који одлазе на далека путовања и великим чежњама за далеким, неоткривеним предјелима. 

Волио је да путује, боравио је у Француској, у Фиренци и у Бугарској. Мобилисан је 1941, а послије слома југословенске војске и краћег лутања враћа се у завичај.

Раде Драинац је оболио од туберкулозе и кратко се лијечио у санаторијуму на Озрену.  Са туберкулозом у поодмаклом стадијуму пребачен је у Београд, гдје је умро 1. маја 1943. године.

Као сиромах, сахрањен је о државном трошку, на Новом гробљу у Београду.

На посљедњи починак испратио га је глумац Миливоје Живановић рецитујући стихове његове „Нирване“.

"Нирвана"

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану.
Болестан сам много, много:
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Притисла ме стидна жалост
Ко оловна плоча
Нигде један ведар дан.
Сломила ме тужна малаксалост
На љубав, живот и сан.

Да ми је само у родни крај да одем што пре
И умрем тамо
Заборављајући све.

Па кад ме пут гробља понесу волујска кола
Као некад у младости
Нада мном да заплачу од истинског бола
Беле брезе тужне од старости.

То су задњи снови у ноћима шумним ко јавори
сињи
Отворени као ране
Које у овој пустињи
Гнојем капљу на протекле дане.