Једна од тема које се низ година уназад редовно појављују у јавном дискурсу на прелазу из старе у нову годину је питање календара и подвојености у вези с тим. Многи сматрају да је то питање пренаглашено, премда је у прошлости оно знало озбиљно усковитлати вјерске и политичке страсти.

 Да би стекли увид у сву сложеност овог, наоко маргиналног проблема, морамо се вратити у врло далеку прошлост, на почетак приче. Први соларни (Сунчеви) календари, који су за основу имали вријеме кружења Земље око Сунца, настали су још прије четири миленијума. Током историје људске цивилизације у свијету је до сада креирано више од 1.500 различитих календара, од којих је данас у употреби још њих око 50. Због ограниченог простора нећемо пратити њихову генезу, него ћемо сву пажњу усмјерити на јулијански и грегоријански календар, који су предмет ове приче.

Римски император Гај Јулије Цезар, свјестан мањкавости тадашњег лунарног календара, дозва грчког астронома Созигена из Александрије, који сачини нови календар по астрономским принципима. Он доби име јулијански по свом покровитељу и ступи у званичну употребу 1. јануара 45. године п.н.е. Тај календар је имао једну ману, као уосталом и сви прије и послије њега, јер је одступао од астрономске (соларне) године за 11 минута и 15 секунди. Због ове “ситнице” сваких 128 година појављивала би се разлика од једног дана. Хришћанска црква од самих почетака постојања рачунала је вријеме по њему, а на Екуменском сабору у Никеји 325. године посебно је утврђен начин одређивања дана Васкрса као кључног празника за саму суштину хришћанске вјере.

Много касније калабријски доктор Лили предложи папи Гргуру XIII нови, тачнији календар (грегоријански) и он би уведен 4, односно 15. октобра 1582. године. У односу на свог претходника његова грешка би стварала један дан кашњења на сваких 3.280 година. Он убрзо постаде примарни избор већине католичких држава, мада тај процес код неких није ишао брзо и без отпора, па и насиља.

У вријеме његовог доношења велики дио православног свијета, заједно са својим духовним центрима, био је под османском управом, похаран и поробљен, тако да није ни могао учествовати у процесу његовог усвајања. И тако је јулијански календар послије 16 вијекова суверене владавине био принуђен на узмицање са свјетске сцене пред својим амбициозним сљедбеником који је освајао државе и континенте. Све до почетка двадесетог вијека питање синхронизације календара свело се на неколико спорадичних покушаја, а поред осталих опречних питања за православне је највећи проблем грегоријанског календара било питање Васкрса који је по њему некад падао на дан јеврејске Пасхе, а некад и прије ње, што је било грубо кршење одлука светих отаца на Никејском сабору.

Један озбиљан покушај рјешавања овог питања учинио је на прагу XX вијека професор Максим Трпковић, објавивши рад “Реформа календара”. Недуго потом, по формирању Краљевине СХС, ово питање нагло изби у први план јер је више од половине њене територије до тада користило грегоријански календар. Нова држава бијаше принуђена да одмах 28. јануара 1919. године у ванцрквеној употреби уведе тај календар за цијелу територију Краљевине. Исто учинише Бугарска 1916, Русија 1918, Грчка и Румунија 1924. године. Некако у то вријеме васељенски патријарх Мелентије IV изађе са идејом да би сви хришћани требало да установе заједнички календар и да вјерске празнике славе истовремено, па би у том смислу православне цркве морале припремити своје приједлоге за предстојећи црквени конгрес у Цариграду. У оквиру те иницијативе, велики српски научник Милутин Миланковић за нашу цркву сачини до тада најтачнију верзију календара, као резултат сложеног астрономског прорачуна, који би “каснио” један дан на сваких 28.800 година. Сви би мјесеци имали 30 дана, а фебруар 28, односно 29 у преступној години. Тај “српски” календар је представљен Свеправославном конгресу у Цариграду од 10. 5. до 8. 7. 1923. године и био једногласно усвојен. Грци га прихватише одмах, а нешто касније Румуни и Бугари, док га је СПЦ на архијерејском сабору у септембру 1923. усвојила начелно, али је његову примјену одгодила док га не признају и све православне цркве. Многи неупућени са иронијом помињу одустајање СПЦ од властитог приједлога, међутим, даљи слијед догађаја показаће сву мудрост оваквог става.

Наиме, одмах по објелодањивању одлука поменутог Цариградског конгреса јавили су се дисонантни тонови са разних страна. Календар су оспоравали многи духовни ауторитети, а неке цркве нису признавале ни самог Мелентија IV, Светогорци су гласно негодовали и престали литургијски помињати васељенског патријарха. У већини источних цркава појавио се покрет тзв. старокалендараца који су били против ове реформе, у самој Грчкој било их је више од 800.000. У Краљевини Југославији ову реформу су жучно оспоравали многи, а међу најгласнијима су били познати теолози и професори Јустин Поповић и Сергеј Троицки. Они су негирали ауторитет и легитимитет конгреса због неучешћа неких помјесних цркава, а прије свега Руске православне цркве која је у тим тешким данима била згажена и распета од стране бољшевика. Упозоравали су на молитвени раскол међу православним црквама као и да је то уступак римокатолицизму и масонерији. Међутим, добар дио свештенства СПЦ је поздрављао примјену новог календара јер им је умногоме олакшавао административне послове. Ова расправа се повела и изван црквених кругова, па је одгађање примјене новог календара у СПЦ потребно схватити као спречавање могућег раскола и “куповање времена” док се домаћи духови мало смире и разбистри ситуација међу сестринским црквама. Међутим, до данашњих дана не дође до приближавања ставова између тзв. “екумениста” и “традиционалиста”.

Тако се вратисмо на почетак ове приче. И дан-данас о овом питању стоји крајње поларизован однос. На једној страни имамо оне који често некритички фаворизују све што је западно, сматрајући да нећемо постати дио модерног културног свијета док се не одрекнемо своје круте традиције и престанемо бити таоци руске политике на Балкану.

На супротном полу од њих су задрти традиционалисти који тврде да би одступање од јулијанског календара био пут у унијаћење и прозелитизам, те да је то приближавање Риму, а удаљавање од Москве. Кажу да је то релативизовање саме вјере и њене вјечне симболике, као и да већина Срба неће прихватити промјену датума своје крсне славе. Једном ријечју, то би, по њима, било равно националној издаји. Наравно, као и увијек, они разложнији са неспорним стручним и моралним капацитетом негдје су у средини, спремни на компромис, само њих је тешко чути од ових са лијеве и десне стране. Они, прије свега, заговарају повратак литургијском јединству свих православних, а потом и успостављање нормалних односа са остатком свијета, при свему томе не нарушавајући ниједан црквени канон ни битну традицију. Ово питање, по њима, захтијева рационални приступ, стрпљење и разборитост, а прије свега одговорност.

Корекцију календара не сматрају тек пуким техничким питањем, али такође ни светогрђем, како га неки представљају. И сам патријарх Павле имао је доста помирљив став према овом питању, при чему је примијетио да календар произлази из кретања планета у васељени која је божија творевина, а не обрнуто.

Пише: Драган Мијовић