У Манастиру Житомислић обиљежен је празник Светих мученика житомислићких, а Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство епископ далматински Никодим, који је бесједи навео да су мученици житомислићки пострадали за име Господње.

- То вам је највећа љубав коју неко може да покаже, да идеш и у смрт са својом браћом. Онај који слиједи све што је Господ прошао су свједоци самог васкрсења Христовог. То треба да буде центар наше вјере. Ми као хришћани треба да слиједимо ријечи Господње и јеванђеље које каже да не припадамо овом свијету - рекао је владика Никодим.

Он је подсјетио да је Манастир Житомислић страдао у два рата.

- Ова црква се подигла као феникс из пепела и краси овај крај. Ово је један од најљепших манастира у БиХ и драго ми је да нас овд‌је мученици житомислићки окупљају и да покажемо да поштујући њих, јесмо поштоваоци Христа и прави вјерници - поручио је владика Никодим, коме су у служењу литургије саслуживали јеромонах Памфил из Манастира Тројице Сергијеве Лавре код Москве, те свештеници епархија захумско-херцеговачке и приморске и далматинске.

Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић рекао је да је ово велики догађај за манастир и све вјернике.

Он је поздравио представнике Руске православне цркве која је мученике ставила у свој диптих светих, а оца Памфила задужила да пише житије мученика житомислићких.

Игуман Данило је истакао да се руска црква одговорно односи према српским мученицима.

Након литургије, у Музеју Житомислић отворена је изложба "Патријарх Варнава у посјети Херцеговини и Босни" аутора Дариа Дринића.

Дринић је на отварању изложбе рекао да изложба приказује посјету патријарха Варнаве Херцеговини, те да су слике откупљене из Загреба.

Дринић је говорио о животу патријарха Варнаве, али и да значај његовог д‌јела није довољно препознат у нашем народу.

Светој литургији и касније изложби слика присуствовао је велики број вјерника и званичника, међу којима представници Канцеларије Владе Републике Српске у Мостару, народни посланик у Скупштини Српске Илија Таминџија, Недељко Ђого из Општинског вијећа Столац, представници Оружаних снага БиХ, предсједник Скупштине општине Никшић Немања Вуковић и многи други.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 2022. године одредио је 26. јун као датум празновања Светих свештеномученика житомислићких и од тада се празнује.

Српска православна црква канонизовала је житомислићке мученике 2005. године када је освештан манастир Житомислић.

Свети житомислићки мученици у Српској православној цркви празнују се у знак сјећања на братство манастира Житомислић које је пострадало у Другом свјетском рату, а чије су мошти страдале и у посљедњем рату када је запаљен и порушен манастир Житомислић.

Игуман Данило рекао је да се Свети мученици житомислићки поштују годинама у манастиру, али да се од 2022. прослављају као слава у манастиру Житомислић.

Са успостављањем Независне Државе Хрватске, братство манастира Житомислић и сви остали били су позвани да се јаве у мјесни уред.

Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић коме је када је страдао било тек 26 година, јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић.

Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић који је дошао из Црне Горе бјежећи од тамошњих ратних дешавања.

- Тога дана када су их позвали да се јаве на попис и они су то учинили. Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у мјесни уред међутим тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља гдје су их бацили у јаму и затрпали камењем и сви су скончали у тој јами - прича игуман Данило.

Владимиру Чејовићу тада је понуђено да оде одатле јер није дио братства, али он није желио да их напусти рекавши да ће до краја остати са братством манастира Житомислић, те је и он са њима пострадао.

Братство манастира је било веома младо и није било ни по чему пријетња НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије су те године тек били рукоположени, а Обрен Окиљевић је имао свега 18 година.

- Они тако млади нису били никаква пријетња, а ни по свом ставу нису се никоме замјерили него су живјели у миру са својим комшијама. Међутим завршили су тако како је завршила већина нашег народа из долине Неретве и свугд‌је гд‌је су Срби живјели на територији НДХ - рекао је игуман Данило.

Братство манастира бачено је у јаму Видоња те 1941, а митрополит Владислав је покушавао шездесетих година да их достојно сахрани, међутим комунистичке власти то никада нису дозволиле. Тек 1991. године су извађени из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве у манастиру Житомислић, но ни тада нису имали мира.

- Године 1992. је разорен манастир и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Ми данас имамо само дио сачуваних њихових костију које чувамо у цркви испред олтара. 2005. године проглашени су за мученике, јер су два пута страдали и од тада до данас их поштујемо, пјевамо их на свакој литургији и молимо им се као својим небеским заштитницима - рекао је игуман Данило.