Ми некако превише очекујемо да ће мир свијету донијети нека држава, империја, неки харизматични владар, лидер са месијанским синдромом, или нова звијезда на политичком небу свијета. Али нема мира на свијету без мира Божјег!

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" продекан Богословског факултета "Свети Василије Острошки" у Фочи Владислав Топаловић.

- Зато је "мир Божји" који желимо свијету овим божићним поздравом - мир другачије природе. То је мир без насиља и неправде, без калкулација и такозваних "мировних профитера". То није онај обични, свјетовни мир који је увијек само "наставак рата мирнодопским средствима" - поручио је Топаловић.

ГЛАС: Свијет и ове године Божић дочекује дубоко подијељен, а чини се да су подјеле велике и међу нама у Републици Српској. Гдје је по Вашој оцјени спас?

ТОПАЛОВИЋ: Не бих рекао да су међу нама у Републици Српској подјеле превелике. Увијек ме је више од подјела забрињавало једноумље. Различита мишљења у сфери политике су израз зрелости једног народа и знак да постоји политички плурализам. Ми смо први модерни народ на Балкану који је успоставио културу плуралности у политици још крајем 19. вијека и на то треба да будемо поносни. Подјеле не постоје само у тоталитарним и неслободним друштвима, попут оног у Сјеверној Кореји. Подсјетићу с тим у вези на ријечи апостола Павла: "Треба и подвајања да буду међу вама, али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите". Рекао бих да ми, ипак, не истребљујемо једни друге. Али у свијету је, нажалост, другачије. Ратови до истребљења су нешто чему свједочимо на европском и Блиском истоку. Још горе, налазимо се пред опасностима нуклеарне апокалипсе. Ипак, не треба бити успаничен. Ми чврсто вјерујемо да свако зло у овом свијету има ограничено дејство. Спас је, свакако, Бог који је већ однио побједу над мрачним силама овога свијета.

ГЛАС: Да ли су по Вашој оцјени традиционалне вриједности некако гурнуте у други план фаворизовањем и најездом неких нових, ишчашених вриједности. Како се заштити од тога?

ТОПАЛОВИЋ: Наравно да су традиционалне вриједности скрајнуте или чак оклеветане као застарјели облици неслободе, опресије и примитивизма. Живот по традиционалним вриједностима се напада отворено, али, с друге стране, постоје и они који само вербално и крајње лицемјерно те вриједности врло гласно "бране", док свој свакодневни, практични живот уређују по новим, изопаченим вриједностима. Мислим да мање треба учествовати у идеолошким полемикама у вези са вриједностима, а више их примјењивати у сопственом животу. У виртуелном свијету, на друштвеним мрежама букти прави "рат" између "традиционалиста" и "модерниста", али у реалном свијету и једни и други живе мање-више истим начином живота.

ГЛАС: Разумијемо ли данас дубоко значење божићног поздрава "Мир Божји, Христос се роди" и знамо ли као хришћани да га слиједимо?

ТОПАЛОВИЋ: Чини ми се да не разумијемо први дио овог поздрава "Мир Божји". Нема мира на свијету без мира Божјег! Ми некако превише очекујемо да ће мир свијету донијети нека држава, империја, неки харизматични владар, лидер са месијанским синдромом, или нова звијезда на политичком небу свијета. Мир или pax на латинском увијек је био синоним за неку моћну глобалну силу, империју чија је моћ доносила политичку стабилност и мир. Тако смо имали у историји Pax Romana, Pax Britanica, Pax Otomanica, Pax Amerikana, турски свијет и руски мир, Аустроугарску империју итд. Али све су то биле опресивне силе које су тамничиле народе и имале робове. И ако је то био мир, он је изграђен на неправди и крви невиних. Такав мир не мора увијек бити добар. И на гробљу је "мир"! Зато је "мир Божји" који желимо свијету овим божићним поздравом - мир другачије природе. То је мир без насиља и неправде, без калкулација и тзв. "мировних профитера". То није онај обични, свјетовни мир који је увијек само "наставак рата мирнодопским средствима".

ГЛАС: Божић је породични празник, али у нашем друштву чини се да је породица у кризи. Да ли је то само утисак и која је Ваша порука младим родитељима?

ТОПАЛОВИЋ: Немам другу поруку младим родитељима осим честитке на томе што су се, упркос растућим трендовима, упустили у родитељство. Да ништа друго не успију у животу, с обзиром на околности, ово је већ више него довољно. Позивам младе родитеље да отворено, гласно и самоувјерено захтијевају од друштва признање, респект, подршку па и привилегије. Модерна друштва се, видимо, лако отварају многим друштвеним групама, стављају у фокус све друге осим младих мајки и очева којима се не посвећује никаква пажња. Неријетко, по законитостима постиндустријског, дивљег капитализма родитељство и радна каријера се међусобно искључују. Колико је само младих мајки остало без посла због тога што су одлучиле да имају дјецу. Још више је оних који су ради посла одустали од родитељства као основног виталног човјековог остварења. Модерна друштва у којима живимо све више породицу доживљавају као токсично мјесто старе опресије, патријархата, злостављања, спутаности, као идеолошког непријатеља којег треба постепено сузбијати, нипошто подржавати.

ГЛАС: Како зауставити младе да не напуштају земљу? Шта би држава, а шта црква могле да учине?

ТОПАЛОВИЋ: Свако је слободан да изабере гдје ће живјети. Ми не можемо направити "Берлински зид" да бисмо зауставили одлив популације како је то својевремено учинила Источна Њемачка. Ипак, можемо се потрудити да код младих развијемо свијест о припадању овој земљи, да стално наглашавамо разлоге због којих вриједи остати. А тих разлога има доста. Једна народна мудрост каже да Бог прави човјека од земље на којој је рођен. То значи да постоји нека дубока повезаност човјека са родном грудом. Његово природно станиште је земља у којој се рађа. То је тако и на биолошкој равни. Одређени биолошки типови људи одговарају одређеној географској ширини. Тешко је човјеку свијетле пути живјети на аустралијском сунцу. Његова кожа не подноси ту дозу сунчевог зрачења. Отуда тамо највише рака коже, али не код старосједилаца Абориџина, већ код бијелих досељеника. С друге стране, тешко је човјеку тамне пути живјети на далеком сјеверу - тамошње сунце је преслабо и не може преко коже да покрене виталне процесе у организму. Зато су припадници раса поријеклом са југа, када се населе, на примјер, у скандинавским земљама принуђени да узимају вјештачке додатке исхрани да не би обољели од аутоимуних болести. Можда је Алекса Шантић баш ово имао на памети када је давно у Мостару пјевао "Остајте овдје, сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије". Вјерујем да нико није оставио свој завичај без велике невоље. Зато се треба чувати од узајамних осуда оних који су отишли и оних који су остали. У сваком случају, по ријечима пророка Јеремије, "и у туђој земљи може се пјевати Господу".

ГЛАС: Срби су одласком из Сарајева оставили и свједочанства и печате о свом животу у том граду као што су Стара православна црква на Башчаршији, Саборна црква, Преобрежењска црква… Постоји ли опасност да наредне генерације забораве значење тих православних хришћанских светиња и да буде све мање оних који ће их посјећивати?

ТОПАЛОВИЋ: Сарајевски Срби су још у Сарајеву и биће тамо до Судњег дана! Они нису тамо никога и ништа оставили нити то намјеравају. Сарајевске цркве су недјељом пуне, пуније него у оно вријеме кад је у овом граду живјело сто педесет хиљада Срба. Снага народа није у броју, већ у духу Божјем. Никада нисам разумио, нити прихватам дефетизам везан за наш опстанак у градовима који су нас обликовали као народ и као културу, а то су Сарајево, Мостар, Призрен... У тим градовима ми нисмо никада били привремени досељеници као у Сент Андреји у Мађарској или у Трсту, па да их можемо тако лако, у једном пролазном историјском тренутку, оставити. Трст није наш. Наше је Сарајево.

ГЛАС: Како коментаришете чињеницу да Српској православној цркви још није враћена имовина у Сарајеву, а по свему судећи то се никада неће ни десити?

ТОПАЛОВИЋ: Имовину црквама и вјерским заједницама одузео је Броз помоћу стаљинистичког Закона о национализацији који су примијениле све комунистичке земље у Европи. Након пада комунизма све ове земље, осим наше, донијеле су закон о денационализацији и имовину вратиле предратним власницима. БиХ је једина европска земља у којој је још на снази овај Стаљинов закон. Не слажем се са Вама када кажете да се то никада неће десити. И да, није у питању само имовина у Сарајеву, нити само у ФБиХ. Она је само најдрагоцјенија.

ГЛАС: Да ли млади, по Вашој оцјени, данас довољно пажње посвећују вјери и традиционалним вриједностима?

ТОПАЛОВИЋ: Не жалим се на младе. Какви год били, они имају више осјећаја за вјеру и традиционалне вриједности него генерације њихових дједова. Кад год дођете у искушење да се жалите на младе о овом питању, сјетите се само на шта је то личило прије 50 година. Колико су цркве биле празније, готово пусте, колико је било више абортуса, колико више сервилности према "вођама", колико више партијског и идеолошког фанатизма. Колико је више било криминала, само што се вјешто крио. О примитивизму да не говоримо. Само је на телевизији све изгледало одлично, културно и лијепо. Мислим да моја генерација, а нарочито генерација прије мене, бар по овом питању, нема "образа" да дијели моралне лекције садашњој омладини. Нису они савршени, нити смо ми били у свему лоши, али не треба стављати на врат другоме јарам који ни сам ниси био у стању да носиш.

Порука

ГЛАС: Коју бисте поруку упутили вјерницима за Божић?

ТОПАЛОВИЋ: Слава Богу на висини, на земљи мир! Свим вашим читаоцима и свим православним вјерницима честитам Божић и Нову годину! Мир Божји, Христос се роди!