Милена Павловић из Власенице на прагу је да оствари сан сваког планинара, односно да освоји врх Хималаја, а за успон на највиши свјетски планински ланац припремала се чак двије и по године.

Чланица власеничког планинарско-еколошког друштва “Ацер” у освајање Исланд Пика, једног од најзахтјевнијих врхова Хималаја, који се налази на 6.189 метара надморске висине, отишла је као члан међународне експедиције. Успон, који је започео јуче, требало би да траје 21 или 22 дана, у зависности од времена.

- Највећи проблем током успона представља висинска болест. Колико год да је спортиста спреман, не зна се како ће се његов организам носити са висинском болешћу, јер већ послије 5.000 метара располажемо са неких 30 одсто кисеоника - казала је Павловићева.

Према њеним ријечима, уколико вођа тима установи да неки члан има озбиљних проблема које не може ријешити, прекида са експедицијом и спуштају га на ниже висине, да не би дошло до едема мозга или плућа.

- Надам да ће сваки члан наше екипе успјети у свом науму и да ћемо на Исланд Пику истаћи заставе наших друштава - додала је Павловићева.

На више од 5.500 метара надморске висине очекује и до минус 35 и 40 степени, а како каже, из планинарског друштва обезбиједили су јој експедицијску опрему која је тестирана.

- Током првих десет дана спаваћемо у лоџевима, гдје имамо приступ интернету, што значи да се сваких неколико дана могу јавити да сам добро. Све зависи од времена, јер постоји могућност да у базном кампу проведемо и неколико дана - рекла је Павловићева додавши да би, ако све буде у реду, у Власеницу требало да се врати почетком новембра.

Да би уопште добила прилику да се упусти у ову авантуру, морала се, каже, припремати више од двије и по године.

- За планинара је најважније да, колико год да је физички спреман, буде психички стабилан. Припреме су тражиле много одрицања, сваки викенд на планини. Сваког петка, након посла, ишла сам на планину, а враћала се у недјељу увече. То је подразумијевало пењање и у љетним и у зимским условима. У љетним условима - пењање на стијенама, а у зимским по ледењацима, у навезама, јер ми, на крају крајева, у експедицији ходамо у навези и зависни смо једни од других - рекла је она.

Додала је да током успона сваки планинар на леђима носи и терет од тридесетак килограма.

- Умор који осјетимо након десет километара хода по равном, на великим висинама, у недостатку кисеоника, осјетимо након 100 или 200 метара. У току припрема смо рачунали и на терет који ћу носити током успона па сам се трудила да руксак буде оптерећен бар 20 килограма, тако да сам спремна и за то - казала је Павловићева, која је програмер по струци.

Планинарењем је почела да се бави 2015. године из нужде, а тај хоби убрзо је прерастао у велику љубав и страст. Тако је за осам година, уз подршку колега планинара, освојила бројне врхове.

- Када сам кренула на свој први озбиљнији поход на Монблан, моја планинарска породица организовала је састанак на који су сви донијели опрему коју имају, одабрали су оно најбоље и најпотребније и спаковали ме. Тако је било и овог пута - истакла је Павловићева.

Одушевљење не крије ни предсједник власеничког Планинарско-еколошког друштва “Ацер” Драган Илић, који додаје да су поносни на своју планинарку, која је кренула у поход на Хималаје.

- Милена Павловић вјероватно је најбоља жена алпиниста у БиХ, што потврђују њени резултати посљедњих неколико година. Као круна свега је успон на Хималаје. Све зависи од ње, а вјерујемо да ће она остварити тај сан. Наши планинари походили су раније Килиманџаро, врх Кавказа те Монблан, али не и Хималаје - рекао је Илић.

Ризик

Милена Павловић је нагласила да је до сада и одустајала од неких похода, јер здравље није вриједно ризика, али се нада да ће сада доћи до врха Хималаја.

- Вријеме је непредвидиво на великим висинама. Када почне да грми или када је магла не размишљамо о наставку. Много пута сам се вратила сто метара испод самог врха - рекла је Павловићева.

Пише: Милош Васиљевић