Иако је Први свјетски рат донио српском народу невиђене људске жртве и патње, те катастрофална материјална разарања, он је до неслућених висина узвисио српске врлине: храброст, пожртвовање, истрајност, али и хуманост, које су постале основа колективног поноса и дигнитета и чврсто уткане у наш национални идентитет.

Херојски пробој на Солунском фронту, којим је одлучен исход рата и ослобођена Србија и други јужнословенски простори, као и многе раније блиставе побједе, трајно су укњижене у морални капитал нашег народа. А како су тад заједно крв лили Срби Шумадије, Косова и Метохије, Македоније, Војводине, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Лике, Славоније, најбољи је избор за празник Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Зато је наша велика обавеза да га са поносом обиљежавамо, сјећајући се увијек изнова тих судбоносних и славних дана наше историје.

Нападнута од много моћније Аустроугарске монархије, са дванаест пута више становника, Србија је 1914. на Церу и Колубари херојски извојевала задивљујуће побједе, прве за Антанту. Да спаси образ Бечу њемачки кајзер 1915. на Србију шаље велике снаге, на челу са фелдмаршалом Макензеном. Мада су се на крст клели да неће, тад и Бугари мучки с леђа нападоше Србију и она поклекну, притиснута милионском војском из три правца. Послије албанске страдије остаци њених изнурених трупа на Крфу се нестварно брзо, као феникс дижу из мртвих и већ у априлу 1916. одлазе на солунско ратиште. Овај фронт под командом француског генерала Сараја формирали су Французи и Енглези 1915. послије Галипољске битке, а потом им приђоше Грци, Италијани и Руси, насупрот су стајали Аустроугари, Нијемци и Бугари. Линија раздвајања у дужини од око 450 километара ишла је све од Јадранског до Егејског мора.

Већ с јесени 1916. савезници заустављају офанзиву Централних сила, а Срби у контранападу уз огромне жртве избијају на праг отаџбине, заузимајући 30. септембра Кајмакчалан, а потом и Битољ. У епској бици Дринска дивизија и четници изгубише 4.643 борца. Нестао је одред од 1.500 четника, добровољаца војводе Војина Поповића Вука, див-јунака који ту учини свој посљедњи јуриш.

Дипломатија

Ускоро су операције прекинуте и наступило је двогодишње затишје, јер је у штабовима Антанте, а посебно од Енглеза, овај фронт означаван као споредан и некористан па су у Даунинг стриту чак размишљали и о пребацивању својих снага на западни фронт. Такав став савезника, као и њихови покушаји да са Аустроугарском склопе сепаратни мир, тражили су велике дипломатске напоре српске стране, како би се одобрила офанзива из овог правца и што прије ослободила Србија, те остварили и други ратни циљева српске владе. Упоредо с тим ваљало је од савезника тражити и логистичко снабдијевање трупа, као и допрему и дооружавање добровољаца из удаљених лука. Мада је генерал Сарај отворено рекао регенту Александру: "Ово је провинцијско позориште на којем се не могу одигравати велике драме", он ипак 20. октобра 1917. савезницима подноси план пробоја фронта, по којем би српска војска на себе примила најтежи терет. Клима за српске амбиције била је врло неповољна због кризе власти у Грчкој и пада румунског фронта, а посебно због пропасти српског најоданијег савезника, царске Русије и њеног изласка из рата због револуције. Осим тога, међу савезницима су владали доста замршени супарнички односи, гдје су се преплитали разни интереси, стратегије, војни планови и скривени политички циљеви. У тим околностима принц регент, свјестан историјског тренутка, обилази савезничке престонице и његова упорна дипломатска акција на крају ће уродити плодом.

План пробоја сачинио је још у јесен 1916. пуковник, касније генерал и академик Живко Павловић, а основна идеја се базирала на стратешком изненађењу непријатеља ударом на правцу Соко - Добро поље - Козјак, који су Бугари сматрали непробојним, због низа утврда и непроходног терена. То је био српски сектор фронта и ту би се забио клин између њемачке и бугарске војске. Командант фронта, генерал Гијом, био је склонији офанзиви долином Вардара, и тек доласком на његово мјесто генерала Франше Д' Епереа у јуну 1918. српске идеје ће бити прихваћене. Убиједила га је одлучност и јединство регента и српских команданата по питању овог плана те спремност и морална смјелост да се он изведе до краја. Коначно у Версају 3. августа 1918. савезници дадоше зелено свјетло за извођење солунске офанзиве, уз ограду Енглеза да се неће ни помаћи ако Срби не остваре почетни успјех.

Рекли су…

"Срби су тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви... војници најхрабрији, најистрајнији, најбољи од свих..." (Луј Франше Д'Епере).

"Када се буде писала историја овог рата, њено најславније поглавље носиће назив Србија." (Роберт Лесинг, министар спољних послова САД).

"Француска је поносна што је била на страни херојских Срба током њиховог изгнанства и ратовања." (Пол де Шанел, француски политичар).

"Срби су најјачи од свих наших непријатеља." (Алфред Краус, аустријски генерал).

"Српски војник је непобједив... он стално побјеђује јер је интелигентнији, дисциплинованији и високог морала." (Џавид-паша, турски командант, у писму цару).

"Српска војска је прва и најславнија у Европи, за свега пола сата борбе уништили су моју дивизију." (Јозеф Хабзбуршки, мађарски маршал).

"Од овог српског, никад до сада није било већег подвига... са више неодољиве смјелости и неуморне енергије."

(бечки "Ноје фраје пресе", одмах послије рата).

"Ма колико била велика улога Француза у побједи, цио свијет данас мисли на Србију" ("Манчестер Гардијан").

У том тренутку Французи су на фронту имали 180.000 војника, Срби 150.000, Грци 135.000, Енглези 120.000, Италијани 42.000 итд., укупно 628.000 војника Антанте, сврстаних у 29 пјешадијских и двије коњичке дивизије. Централне силе су имале 626.000 војника, углавном Бугара под командом генерала Георги Тодорова, сврстаних у 1. и 2. бугарску армију. Од 2. бугарске и 11. њемачке армије формирана је група армија под командом генерала фон Шолца, док се на подручју Албаније налазио 19. аустроугарски корпус.

У међувремену је српска војска преформирана са три на двије армије, укупне јачине шест пјешадијских и једном коњичком дивизијом. На челу 1. армије био је генерал, потоњи војвода, Петар Бојовић, који је нешто раније замијенио улогу са војводом Живојином Мишићем на позицији начелника штаба врховне команде, док је 2. армијом командовао војвода Степа Степановић. Врховном командант је био регент Александар Карађорђевић. На његово инсистирање савезници су још раније прихватили да српске армије не буду претпочињене француским или британским снагама, већ да имају властити сектор фронта и одређену аутономију у командовању. То је управо био добропољски сектор на правцу пробоја гдје су Бугари изградили праве тврђаве уз троструке линије ровова и густе преплете бодљикаве жице, са неосвојивим митраљеским бункерима зазиданим у стијенама и земуницама покривеним са три реда букових трупаца. Србима су биле придодате и двије француске дивизије 122. и 17. колонијална из Сенегала.

Коначно је дошао и тај дуго сањани дан за српског војника, који је двије године са чежњом гледао плавкасте горске масиве иза којих је отаџбина, његова дјечица, жена, сестра, мајка и сви најмилији. Знали су да ће на тим литицама и кланцима многи од њих остати заувијек, јер се српска слобода одувијек скупо плаћала.

Удар

Ујутро 14. септембра почела је ураганска артиљеријска припрема из 580 оруђа свих калибара. Потмула рика топова и заглушујући тресак детонација испунили су простор у којем су куљали облаци дима, пресијецани бљескањем експлозија. Земља је дрхтала под ногама, пуна 22 часа прецизна и убиствена канонада је разарала и мрвила непријатељске положаје.

Још у току ноћи српска и француска пјешадија је посјела полазне положаје, гдје су чули и Александрову заповијест: "Напред у славу или смрт", да би у 5.30 часова тог 15. септембра, уз громогласно "урааа", полетјели као вихор, предвођени јуришним одредима. Заклопараше тешки митраљези и засикта хиљаде пушака. Нападне колоне су као планинска бујица надирале косама и урвинама. Борци су ношени невјероватном енергијом и срчаношћу ускакали у бугарске ровове, док су врела зрна и шрапнели фијукали око њих. Дејствују и српска и француска авијација, гори небо и земља у пакленом судару људи и челика. Бугари дају жесток отпор, иза подне наступи преломни тренутак, али клатно се није дуго двоумило и превагну на српску страну. Већ стижу и прве групе заробљеника. Шумадијска дивизија чини пресудан успјех и силовито на бомбу и бајонет продире, кршећи сваки отпор и сва искрвављена избија на Ветерник у 12.40 часова, а прије мрака на Борову чуку и Кравицу, повлачећи напријед и заглављене Сенегалце. За то вријеме 122. француска са дијеловима Тимочке и Југословенске дивизије заузимају Добро поље и коту 1795, а пред поноћ овладаше и висовима Сокола користећи и љествице на стрмим обронцима. Био је то врло дуг и страшан дан.

Сутрадан је Степина армија као жрвањ мљела пољуљани распоред Бугара. Шумадинци са Тимочанима и добровољцима, уз подршку Француза подилазе Козјаку и Тополцу на другој линији бугарске одбране, сатирући њихову отпорну снагу и вољу. Добровољци напредују метар по метар, ударајући на жилав отпор, но у касно поподне посљедњим јуришом и високи Козјак је заузет и широм отворена врата ка Тиквешкој долини и Вардару. За то вријеме Дринска, Дунавска и Моравска дивизија, по наређењу војводе Бојовића, повећаном жестином проламају преостале непријатељске положаје, продирућу дубоко напријед. Тиме је пробијена бреша ширине 30 и дубине 15 километара и забијен дубок клин између Нијемаца и Бугара, уз хиљаде заробљених.

Главнокомандујући Александар и велики смјели стратег Мишић, упркос ризику дубоког продора због незаштићених бокова, наређују трупама даље енергично наступање. Непријатељ убацује посљедње резерве не би ли консолидовао одбрану, али све је џаба. Српске снаге 21. септембра снажним залетом збрисаше његове положаје и сјурише се с планине на Вардар, који пређоше на више мјеста и пресјекоше пругу Скопље - Ђевђелија.

Посебна част

Када је 1915. на Србију упућивао своју моћну војску, на челу са Макензеном, цар Виљем рече да Србима тако чини посебну част. Три године касније Срби су му узвратили великом чашћу да тај чувени фелдмаршал, повлачећи се из Румуније допадне у српско заточеништво у Футогу. Овај славни војсковођа је по окупацији Србије 1915. изјавио: "Борили смо се против јунака из бајке, жалим што јуначки српски народ није био мој савезник."

Срби долазе!!! Пали су Прилеп и Скопље, нека се припреми Софија. Код Бугара је расуло и паника пред српском коњицом, која као фурија сатире све пред собом. Листом се предају избезумљено вичући: "Нема више војна! Нема више војна!"

Страховали су од освете за патње, понижења и смрт десетина хиљада српских цивила. Ти до јуче сурови бездушни зликовци сад трче у Солун и понизно богораде Д' Епереа да искамче какво примирје. Он их одбија "ко с нокта", тражећи пуну капитулацију, коју и прихватише 29. септембра. Но, на жалост Срба даде им се велики уступак - да војска са шајкачама не улази у Бугарску.

Чим су им "кренула кола низа страну" неискрени савез Нијемаца и Бугара се почео распадати у међусобним увредама и оптужбама. Још од 1915. када су Бугари понизно "легли у кревет" са Германима, тај савез је шкрипао уз обиље прљавог веша. На отворени надмени презир Шваба Бугари су узвраћали разним пакостима и мржњом. Са друге стране рађало се једно искрено братство по оружју међу Французима и Србима, прожето духом поштовања и пријатељства, као свијетли примјер ратне слоге и једнодушног залагања. Та блискост се касније учвршћивала све до Брозовог времена, када је много доброг и вриједног из краљевине одбачено и уништено.

Осјећај родне земље

Када је 600.000 бугарских војника положило оружје, Централне силе су биле тешко осакаћене и њихов крах се већ јасно назирао. Нијемци у невољи скраћују фронт и настоје се одржати брзим довлачењем својих снага из Софије, али у побједничком захукталом ритму српски челни одреди већ 9. октобра избијају пред Ниш. Швабе жилаво бране утврђени град, но све је узалуд и 12. октобра га морају напустити по наредби већ поменутог генерала Фридриха фон Шолца. Он пише вишој команди у Бадену: "Налету Срба се није могло одољети. Част нека је палим борцима, али и Србима који су пожњели успјех." Узгред буди речено, њемачка штампа тог генерала недавно је доводила у родбинску везу са садашњим канцеларом Олафом Шолцом, а помињао се и један Хитлеров СС генерал истог презимена.

У том тренутку српска пјешадија налази се 200 километара испред главнине савезничких трупа па генерал Франше Д'Епере упозорава војводу Мишића да је то недопустив ризик и да ту морају застати. Но Српска врховна команда, осјећајући растројство непријатеља, наређује даље упорно продирање, исправно схватајући да је брзина услов успјеха. Сваки недостатак одлучности угрозио би раније зацртани циљ - да сами ослободе своју земљу. То није било само војно или патриотско, већ и важно политичко питање.

Српски војник је, осјетивши родну земљу под ногама и тријумфално дочекан од народа, добио неку нову снагу и мада изнурен дугим маршом под сталним окршајима, без довољно хране, сна и одмора, свим силама наставља борбу и гоњење непријатеља. Деморалисана 11. њемачка армија ни на Сави и Дунаву није се могла одржати с намјером да осигура одступницу својим снагама из Румуније. И одатле је 1. српска армија одбаци наступајући у Срем и Банат, прешавши до тад под борбом 600 километара за 45 дана. Најзад, Дунавска дивизија 1. новембра умаршира и у Београд, а три дана касније и цијела Србија је била ослобођена.

Аустроугарска броји своје посљедње дане. Завршни чин њене агоније је капитулација 4. новембра. И коначно једанаестог дана, једанаестог мјесеца у једанаест часова те 1918. и слупана њемачка ратна машина је стала. У жељезничком вагону маршала Фоша код града Компијена потписан је прекид борбених дејстава у Првом свјетском рату.

У Бечу и Берлину тих су дана са уздахом жалили што српску војску још 1915. нису потпуно уништили. Судећи по каснијим догађајима (1941/45) вјероватно су се заклели да ће то сљедећи пут урадити темељитије.

У побједничкој српској војсци од Солуна до свог завичаја марширало је и око 50.000 добровољаца - солунаца из разних српских крајева. Нажалост, многи од наших предака храбро падоше не дочекавши да почетком новембра побједоносно уђу у Подгорицу и Цетиње, да у Сарајеву и Бијељини буду свечано дочекани 6. новембра, а у Бањалуци 15 дана касније, у Новом Саду 9, а у Суботици 13. новембра, дан касније и у Загреб, а затим у Сплиту, итд.

Срби су у Дрини утопили фаму о свемоћној монархији, а потом срушили мит о њемачкој непобједивости, када је њихов црни орао очерупан неславно узмакао са Балкана, док је српски бијели крсташ славодобитно ширио крила и кликтао избореној слободи.

Изглед Европе је знатно промијењен, нестала су четири царства. За Аустроугарском изван Беча нико сузу није пустио, сем Загреба. Она је расходована и завршила на отпаду историје, а њени дијелови уђоше у састав нових држава, уносећи у неке од њих и синдром распада, али то остаје за неку другу причу.

Послије низа славних побједа српски војник је и на Солунском фронту, ношен високим идеалима, цијелом свијету пружио доказ својих природних способности и карактерних одлика, јер борбени дух, истрајност, самопријегор и осјећај дужности одувијек су били параметри за мјерење духовне и моралне снаге једног народа. Из таме патње и страдања родило се сунце слободе, на ком је засијала слава српског оружја и Србија је достојанствено заузела своје мјесто међу силама побједницама Великог рата. Неко је једном рекао да ако 1918. нисте били Србин, онда не знате шта је понос. Отуда и ми имамо трајан разлог да будемо поносни на своје претке, што нас обавезује да са великим поштовањем чувамо успомену на њихове огромне жртве и дјела вриједна дивљења. У знак вјечне захвалности треба најдостојније обиљежавати њима посвећен Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

Аутор: Драган Мијовић