"Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цо успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину".

Овако је, прије 106 година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом свјетском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустроугарске и Њемачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. године. Тако је савезничка побједа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?

Јуриш у зору

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, одмах послије опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена послије Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали њемачки и бугарски војници. Већ 1916. године српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, послије огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, прије свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспјешног уласка Румуније у рат на страни сила Антанте, операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. године, углавном владало затишје. А онда је услиједио расплет.

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше Д'Епере. Он је јуна 1918. године одржао савјетовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донијета одлука да се коначно крене у – пробој.

Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подјељена у двије армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом из свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти свједочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

"Оно што сам видио на Ветернику памтићу до краја живота. Измијешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дијела фронта рјешавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измијешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтио бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одјеће и викну ми – хајде Француз напријед"...

Продор који је одлучио исход рата

Послије таквих борби и напора главни дио фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.

"Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај", сjећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

Та огромна жеља водила је војнике из побjеде у побjеду тако да је, по ријечима Франша Д'Епереа "српску пјешадију и француска комора на коњима једва стизала". Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, послије чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша Д’Епереа Бугари су потписали капитулацију...

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживјели неуспјех чиме је и исход цијеле операције био доведен у питање, а спријечили су и Нијемце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана побиједиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину, тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра побједоносно умарширао у Београд. За то вријеме јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустроугарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

Пише: Јован Гајић