Главни аутомобилски симбол некадашње Њемачке Демократске Републике, био је Wartburg.
У тој Источној Њемачкој обични радници били су сретни с пластичним двоцилиндарским Трабантом, а они на каквој – таквој функцији, возили су Wartburg, ауто о којем је ријеч. Био је то за грађане Источне Њемачке ауто снова, уз Шкоде и Москвиће. Крупнији политичари, функционери и агенти возили су Volge GAZ-24.
Солидна и комфорна источноњемачка лимузина с одвојеном шасијом и полетним, али растрошним двотактним троцилиндарским мотором од 50 KS пружала је велик комфор по цијени 10 посто нижој него што је коштала Застава 101 и уз трећину већу потрошњу.
Wartburg је, наиме, средњовјековни дворац, изграђен 1067, на узвисини, у подножју које је 1180. формиран град Eisenach.
Класична 3-запреминска лимузина дугачка 422, широка 164 и висока 149,5 cm, с удаљеношћу поднице од подлоге од 15,5 cm (као код данашњих crossovera) и пртљажником од 500 литара покретала се 2-тактним 3-цилиндарским водом хлађеним мотором обима 992 ccm.
Уз незаборавни звук цвајтакта: ‘роооон-тон-тон-тон-тонннн….рооон-тон-тон-тон…’, и плавичасти дим из ауспуха, развијао је пристојних 50 KS при 4250/min. Убрзавао је полетно, али до само неких 80 km/h, јер му је до стотке требало добрих 20 секунди. Постизао је 130 km/h, што је тада било сасвим ОК, али је ужасно трошио…
Ако је све било добро подешено, што није било лако, јер је мотор имао три одвојена високонапонска круга, с три пара платинских дугмади и три бобине, могло се проћи с девет литара. У озбиљнијој је вожњи требало рачунати на 10 до 12, а код брже и 15 литара и то не обичног бензина, него 2-постотне мјешавине двотактола и Регулара (86-октанског бензина).
Унутрашњост је била комфорна и прегледна, за то доба и добро опремљена. Ручица 4-степеног мјењача била је тада, трендовски, уз волан
Wartburga је било лијепо возити, јер је троцилиндарски ‘цвајтакт’ радио мирно попут редног 6-цилиндраша. То му је и својеврстан еквивалент, јер оба у једном окретају радилице (360°) имају по три радна такта. Јако је димио, али власницима, у правилу, то није био проблем – ‘Мени не дими…’
Није имао разводни механизам, нити вентиле, па су многи, желећи тестирати туђе незнање, продавали ‘фору’ да ‘иду наштимати вентиле на Wartburgu.’ То му је била предност и било га је једноставно одржавати, с изузетком система за паљење. Али имао је неугодну ману.
Двотактни се мотор, наиме, подмазује уљем помијешаним с горивом те би на дугим низбрдицама, кад је затворен доток горива, а мотор убрзан инерцијом аутомобила брзо вртио, нестајало и уља за подмазивање, па је долазило до убрзаног трошења, у тежим случајевима и зарибавања.
Због тога је мјењач, који је 1966. добио синхронизацију на сва четири степена, добио и ‘Фреилауф’ – слободан повратни ход, као код бицикла. Дакле, ако би се точкови инерцијом аута хтјели завртјети брже од мотора, слободно би се завртјели и убрзали, што би им омогућила једносмјерна спојка.
Ауто би, дакле, слободно даље убрзавао на низбрдици, а мотор га не би кочио него остајао на ниском броју окретаја, када добива довољно уља за подмазивање. Кочење мотором користи негативни рад за компресију у другом такту, погон свих агрегата и трење у мотору, у режиму пригушеног усиса заклопком (код 4-тактног бензинског мотора), односно прекида довода горива (код 4-тактног дизелаша).
Код 2-тактног Wartburga то је требало надомјестити ојачаним кочницама, тада бубањ изведбе. Ако нисте случајно заборавили додати уље у бензин, како бисте добили 2-постотну мјешавину, Wартбург је био неподерив. Без проблема прелазио је 300.000 километара, а нису били ријетки примјерци с више од пола милиона километара. Једини је проблем био с паљењем.
Посебно занимљив и врло функционалан био је каравански модел Тоурист
Обарањем стражњих сједишта ослобађала се равна површина дугачка 194 и широка 130 центиметара, уз корисну висину од 86 cm. Био је као створен бизнис – имао је службену носивост 440 kg. Због масивног подножја с одвојеном шасијом (као код класичног теренца), могао је понијети двоструко.
Први аутомобил ознаке Wartburg, односно Warburgwagen направљен је 1898. То се име користило до 1904, кад компанија мијења власника, кратко се вратило почетком 30-их, у моделу BMW 3/15 DA-3, првом спортском BMW-у. Вратило се, односно почело користити на познати начин 1956. кад је представљен Wartburg 311, изведен из модела IFA F9.
Покретао се 3-цилиндарским 2-тактним мотором обима 900 ccm и снаге 38 KS. Изведеница из 1962. имала је 992 ccm i 50 KS, а с тим је мотором 1965. почела каријера Wartburga 353. Троцилиндарски мотор необичног изгледа, с хладњаком и вентилатором иза мотора, конструисао је DKW 1936. Имао је 900 ccm i 30 KS.
Након Другог свјетског рата одвојено су га наставили развијати у Eisenachu, за моделе IFA, односно Wartburg, и у Düsseldorfu, за DKW и Ауто Унион, почевши од модела F89, преко Јуниора до 1000 i 1000 Sp те Saaba 92. Најснажнија верзија, са 1175 ccm i 60 KS, уграђивала се од 1963. до 1966. у DKW F102, претечу првог послијератног модела Ауди – 72, из којег је изведена успјешна серија 60.
Од 1988. до 1991. у Wartburg se уграђивао четверотактни мотор Голфа бензинца 1.3. У сарадњи са стручњацима Волксwагена требало је прилагодити извођење, јер је умјесто попречно, уграђен уздужно. Сприједа су уграђене диск кочнице. Четвероцилиндраш обима 1272 ccm развијао је 58,5 KS при 5400/min, што је било довољно за брзину од 140 km/h и убрзање до стотке у 20 секунди. Просјечно је трошио 6,4 литра. Била је то посљедња серија Wartburga.
