У сребреничком селу Брежани данас је служен парастос за 32 мјештанина које су на овај дан прије 30 година у њиховим кућама и двориштима убиле муслиманске снаге из Сребренице и околних мјеста, али је тај злочин и даље некажњен, што породице сматрају неприхватљивим.

Најстарија жртва масакра био је 88-годишњи Станко Милошевић, а најмлађа 15-годишњи Љубомир Јосиповић. Међу убијенима било је пет жена.

Под окриљем ноћи и јутарње магле, захваљујући познавању терена неки мјештани су успјели да побјегну у околне шумарке или да се сакрију у папрат и врзину у селу. Тако сакривени гледали су свирепа убиства недужног становништва. Заробљени су мучени, масакрирани и спаљивани, умирући у највећим мукама.

За покој душа настрадалих српских цивила данас су прислужене свијеће и положено је цвијеће уз спомен-обиљежје које је након рата подигнуто у овом селу, у знак сјећања на страдале.

Цвијеће су положиле делегације општине Сребреница, ветерана, те Борачке и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила ове општине.

За овај злочин, као ни за остале масовне злочине над Србима сребреничког краја још нико није одговарао пред судовима, иако су жртве убијане на најсвирепији начин.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић рекао је да су злочин у највећем сребреничком српском селу починиле комшије муслимани и да је неприхватљиво да још нико није одговарао за злочине над мјештанима Брежана.

- Нико није одговарао зато што су убијени Срби јер правосуђе БиХ и Хашки трибунал омаловажавају српске жртве и њихове породице. О томе је бесмислено више говорити, али никада нећемо одустати од борбе за истину и за одговорност злочинаца чије су душманске руке континуирано чиниле злочине и побиле српско становништво у овом и бројним селима сребреничке и братуначке општине - истакао је Којић.

Он је навео да се зна ко су жртве, када су и како убијене и ко их је убио, а да је на Тужилштву БиХ да то документује и подигне оптужницу или да нађе доказе, ако их евентуално нема довољно, а не да стално процјењује да нема довољно доказа за подизање оптужница, што је срамота правосуђа и лицемјерство у цивилизованом свијету.

Којић је напоменуо да се још пет особа из овог села воде као нестали, а да је недавно пронађена кост која припада раније ексхумираном дијелу скелета несталог Миломира Драгичевића из овог села.

Обрадин Балчаковић је пет сати вукао кроз шуму тешко рањеног брата Живорада да би га спасао од смрти.

- Било је страшно. Пуцало је са свих страна. Од пуцњаве, урлика, викања, галаме и лупања разним предметима створила се несношљива бука. Упадали су у куће и клали, убијали или палили живе људе - присјећа се Балчаковић.

Преживјели подсјећају да су муслиманске снаге најприје опколиле село и започеле пуцњаву, уз урлање и убијање свих које су стигли.

Милева Ранкић преживјела је напад на ово село, али је тог дана остала без синова - двадесетогодишњег Мирослава и двије године старијег Драгослава, као и мужа Милисава.

Милева је изгубила вјеру у правосуђе и очекује да ће оне који су јој убили супруга и синове на кућном прагу стићи Божија правда умјесто земаљске неправде.

- Године пролазе, а нико не реагује и нико не одговара за убијену моју и дјецу многих Српкиња - прича ова мајка.

Милован Милошевић је тог дана остао без деветнаестогодишњег сина Видоја и оца Станка, који је имао 88 година. Због посљедица рањавања тог дана једва се креће уз помоћ штака.

Посмртни остаци Станка Милошевића и глувонијемих Достане и Крстине Лазић, упркос свим напорима, никада нису нађени нити је ко одговарао за злочин у овом и осталим српским селима у сребреничкој општини.

Породице сматрају да то додатно уноси неповјерење у институције БиХ и онемогућава процес међунационалног помирење и стварања повјерења међу преосталим становницима.

Предсједник Савјета мјесне заједнице Скелани Милан Ранкић рекао је Срни да је од педесетак предратних кућа у Брежанима обновљено 30 и да се од 350 предратних становника само 25 вратило и стално живи у селу.

- У селу нема дјеце. Живе само старија лица. Имамо обновљену инфраструктуру, али је народ изгинуо, раселио се и помро. Љети буде нешто више народа јер долазе и обрађују малину, а након бербе одлазе у Сребреницу, мада највише у Србију гдје се већина иселила - појаснио је Ранкић.

Село Брежани је, као и остала српска села у Подрињу у која су упале муслиманске снаге, у потпуности опљачкано и спаљено.