У грчком селу Агиос Матеосу, на југу Крфа, почетком 1916. године налазио се један од српских војних логора у коме су се војници Дринске дивизије опорављали, и за битку која ће довести до коначне побjеде, припремали.

Након повлачења преко албанских беспућа, исцрпљeним војницима Дринске дивизије првог и другог позива тог прољећа 1916. године, мало грчко село Агиос Матеос постало је привремени дом. Далеко од отаџбине, у сваком стаблу видјели су ону крушку оскорушу што испред родног прага им остаде да стражари и ишчекује да се врате. Многи се нису вратили. Многима су тијела, без суза и опела спуштана у плитак гроб, ископан у хладу управо тих маслина.

Споменик војницима Дринске дивизије (Sputnik / Лола Ђорђевић)

Иако су се села у којима су били смјештени налазила у брдима, војници су, како су забиљежили хроничари тог времена, тражили да не буду уз море, већ да их размјесте у „какве башче“, да их мине жеља за завичајним воћњацима.

Ристо Јовић, добровољац из Трнове Доње, овако је говорио свом команданту, ђенералу Крсти Смиљанићу:

- Не имадох срећу да погинем на Церу или Колубари, где смо се јуначки борили. Не испустих душу преко Албаније. Ако умрем овде, а сви су изгледи, немојте ме под камен. Дајте ме овде, под дрво. Под ладовину, да ми у гробу, вала, буде лакше. А још, да ми је само шљива једна, или јабука колачара… Очас би то било.

Један од војничких логора војника Дринске дивизије која се у саставу Треће армије под командом Павла Јуришића Штурма у славној бици на Церу уписала међу побједнике, налазио се управо на мјесту гдје се данас налази спомен-обиљежје. Сваке године, у оквиру обиљежавања годишњице од искрцавања српске војске на острва у Јонском мору, код споменика посвећеном војницима ове славне дивизије служи се помен и полажу вијенци.

Дринци се саборцима достојно одужили

Још за вријеме боравка војске на Крфу, 1916. године изграђен је први споменик посвећен српским жртвама. Масиван споменик, окружен боровом шумом, са ниском металном оградом и каменим стубовима дуж пута подигли су припадници Дринске дивизије својим саборцима којима је грчко острво постало вјечна кућа, на мјесту гдје се налази војничко гробље.

Након изградње маузолеја на острву Видо, 1939. године, кости ових ратника пренијете су у унутрашњост маузолеја, али старо спомен-обељежје није дирано.

Споменик је рад Јанка Шафарика, резервног капетана прве класе, док је барељеф рад Михаила Миловановића, ратног сликара Врховне команде и првог ужичког академског сликара. Стихови поручника Владимира Станимировића уклесани су на споменику:

„На хумкама у туђини

Неће српско цвеће нићи;

Поручите нашој деци

Нећемо им никад стићи.

Поздравите отаџбину,

Пољубите српску груду!

Спомен борбе за слободу

Нека ове хумке буду.“

Фото: Телеграм/Sputnik/screenshot

Откривању и освећењу споменика (чему су чинодејствовала четири грчка и девет српских свештеника) присуствовао је и престолонасљедник Александар Карађорђевић. Грчке новине су забиљежиле да је млади поручник Дринске дивизије том приликом уручио кључеве од капије спомен-комплекса предсједнику Општине Агиос Матеос - на чување. И дан-данас кад се мијења власт у општини, бивши предсједник кључеве свечано предаје насљеднику.

Јанис Јанулис- грчки сељак на чијој њиви почивају српски ратници

Поред споменика војницима Дринске дивизије, грчко село Агиос Матеос чува у себи још једну причу проткану нитима српско - грчког пријатељства, причу о Јанису Јанулису, грчком сељаку који је поклонио своју њиву, како би на њој било сахрањено 560 Дринаца.

Био је дјечачић од тринаест година када су исцрпљени борци Дринске дивизије јануара 1916. стигли на острво у близини његовог села.

Биста Јаниса Јанулиса Sputnik / Лола Ђорђевић

Попут других Крфљана, дјечак је дочекивао изнемогле и болесне ратнике, дијелећи са њима оно мало што је имао- козјег сира, млијека и агрума не би ли се што прије опоравили. Али многима од њих, измучени организам храну није могао прихватити и они су умирали. На његовој њиви. Дан за даном, нове хумке међу маслинама. Њих 560 на њиви грчког сељака је сахрањено.

Упркос томе што је сваком сељаку њива извор прихода и што су посмртни остаци српских војника ексхумирани и пренијети у костурницу, Јанис Јанулис није дозволио да се та њива икада више обрађује. Говорио је да је то свето мјесто и да ту столују душе умрлих, храбрих српских ратника.

Слушајући српске војнике док су погледа упртог у даљину о отаџбини говорили, док су „Тамо далеко“, оду посвећену родној груди пјевали, иако ријечи пјесме није разумио тринаестогодишње грчко чобанче је Србију завољело. Нажалост, Јанис Јанулис никада је није посјетио. Умро је крајем осамдесетих оставивши потомцима у аманет да њиву не дирају. Трећа генерација Јанулиса, поштујући вољу предака, ни данас не обрађује ту земљу.