Некад су нам импозантни споменици, подигнути у част антифашизма, били понос, а данас смо их заборавили.

То су сад углавном заборављена и мржњом одбачена мјеста, чије импозантне грађевине одолијевају зубу времена, као да пркосе данашњим генерацијама које желе да забораве на страдања током Другог свјетског рата.

Некад су екскурзије свакодневно долазиле на Мраковицу, Тјентиште, Јабланицу… а данас су ова мјеста заборављена.

Још више забрињава чињеница да смо запустили и споменике у оним насељеним мјестима, а уста су нам пуна антифашизма.

Један од примјера дугогодишње небриге за споменике, симболе антифашизма, је спомен парк на Врацама у Сарајеву.

Овај меморијал за више од 9.000 Сарајлија, жртава фашистичког терора, прије рата деведесетих је био култно мјесто.

Ту су долазили туристи и ђаци, одржавани су концерти на отвореном и јавна предавања о страдању Срба и Јевреја у Другом свјетском рату.

У посљедњем рату Спомен парк се нашао на линији фронта, а послије рата „на ничијој земљи“ између Сарајева и Источног Сарајева. Ниједан од два града није преузео бригу за Спомен парк, који је постао ругло и симбол моралног пропадања.

Од парка до дивље депоније

Антифашисти и потомци партизана 2019. су, како је рекао Сеад Ђулић, предсједник Савеза антифашистичких бораца народноослободилачког рата (САБНОР) БиХ, “мало уљудили и очистили парк”, јер је он годинама био дивља депонија на коју су смеће сложно бацали грађани оба Сарајева.

– Упалили смо вјечну ватру, која је годинама била угашена, вјерујући да у томе има неке симболике – рекао је Ђулић.

Плато на Врацама је у Другом свјетском рату био “службено стратиште” на коме су фашисти убијали Сарајлије, махом Србе и Јевреје. Страдалници су на овом мјесту и укопавани. Међу 9.091 жртвом на Врацама, било је и око 1.100 дјеце.

Споменик Жени борцу, који се налази на централном мјесту у Спомен парку на Врацама посвећен је народној хероини Радојки Лакић, партизанки која стрељана управо на овом мјесту, као дјевојка од 24 године.

Фото: С. Пашалић

Овај кип је девастиран и већ годинама му недостаје десна рука.

Спомен парк, који се налази на само 15-так минута хода од Парламента БиХ, и данас је прилично запуштен, јер се још увијек не зна, ко је дужан да бирне о њему. Надлежности су подијељене између Федерације БиХ и Кантона Сарајево, али ни једни ни други се не отимају за парк.

Управо зато што се сви “праве Енглези”, када је у питању брига за споменике посвећене партизанима и жртвама фашизма, али и зато што су владајући политички наративи прилично далеко од истинског антифашизма, сличну судбину је доживјела и већина других меморијала из те категорије.

Партизанско гробље у Мостару, дјело чувеног београдског архитекте Богдана Богдановића, често је на удару хулигана, који га скрнаве усташким симболима.

Исти такви симболи могу се видјети на остацима споменика „Песница“ на Макљену, који је 2000. године миниран и срушен до темеља.

Фото: РАС Србија

Прошле су двије деценије од како се то десило, а насилници, који су уништили споменик, никад нису откривени и кажњени.

– Надлежни се праве да не знају ко је то урадио. Мјештани знају, али ћуте. Знамо и чија дворишта краси гранит, којим су били поплочани прилази споменику, свако то може видјети – рекао је један старији мјештанин Прозора, којег је екипа Српскаинфо прошле јесени затекла код девастираног споменика на Макљену.

Разни графити примјетни су и у срцу легендарног Грмеча и то на споменику на Корчаници, који је изграђен на мјесту некадашње партизанске болнице.

Подгрмечка села су данас пуста, а рушевине и зидине су само нијеми свједоци да је овдје некад било живота. Тако и Корчаница, заборављена од свих, полако зараста и одлази у заборав.

Клизиште умало да прогута Спомен костурницу

У принципу, најочуванији су они споменици из Народно ослободилачке борбе, који се налазе у склопу националних паркова, јер су управо национални паркови задужени да воде рачуна о њима.

Такву срећу имају само два антифашистичка споменика у Републици Српској: монумент на Мараковици на Козари, као и чувени споменик на Тјентишту, подигнут у знак сјећања на Битку на Сутјесци.

Међутим, прије три године догодио се инцидент, који је дигао на ноге цијелу антифашистичку Европу и који је показао да ни споменици у националним парковима нису заштићени од пропадања.

Због дугогодишње небриге на Тјентишту се 2018. године, надомак чувеног споменика, отворило клизиште, које је озбиљно запријетило да прогута Спомен костурницу, у којој почивају псмртни остаци 3.301 партизана, изгинулих на Сутјесци 1943.

Фото: СРНА

Тек када се земља отворила, испоставило се да руководство Националног парка не зна гдје је грађевинска документација о споменику изграђеном 1971. Испоставило се, такође, да је одводне канале, којима се спречава појава клизишта, посљедњи пут очистила инжењерија ЈНА 1986. године.

Остаће забиљежено да је своје дјело у тим тешким данима посјетио чувени београдски вајар Миодраг Живковић, аутор споменика на Тјентишту, који је у то време имао 90 година, те да су антифашисти из цијеле Европе понудили помоћ за очување спомен комплекса на Сутјесци.

Годину касније, одрон је затрпао чувену Титову пећину у Дрвару. Испоставило се да су власти Кантона 10 и Федрације БиХ деценијама занемаривале овај вриједни споменик и туристичку атракцију.

Нестао цијели парк

У Босанском Петровцу нестао је један цијели парк са бистама 22 народна хероја из овог градића. Нико не зна гдје се данас налазе те бисте.

– Причају да су бисте одбачене негдје у подруме, али нико не зна гдје су и шта се десило са њима. Пуна су нам уста антифашизма и то само у дневнополитичке сврхе. У Петровцу је било 20 народних хероја Срба и по један Бошњак и Хрватица, можда је и то неком сметало – каже за Српскаинфо један мјештанин кога смо затекли на улицама Босанског Петровца.

Непосредно у близини Бихаћа налазе се Гаравице, мјесто гдје је од усташке руке страдало 12.000 углавном Срба и Јевреја. Све до прије неколико година и овај споменик био је запуштен. На путу од центра Бихаћа према Гаравицама затекли смо једног још увијек виталног мјештанина у шетњи са унуцима. Старији човјек каже да је Бошњак и да се зове Хусеин.

– Имам ближе 90 година и сјећам се као дијете оног рата. Страшно је шта смо радили једни другима. Још страшније је што смо заборавили на споменике и на стратишта. Немам ријечи да искажем колико сам тужан због оваквих ствари – каже овај старац.

У Требињу и Источној Херцеговини се води рачуна о спомен обиљежјима жртвама и погунлим борцима НОР, а у требињском СУБНОР посебно су поносни на Споменик борцима НОР и жртвама фашизма од 1941. до 1945. године, у градском парку, који је уврштен у споменике од значаја за Српску.

– Споменик у градском парку одржавају радници комуналног предузећа, а у околини града и по селима одржавање споменика иницира наша организација – каже предсједник требињског СУБНОР Рајко Ћапин.

Мраковица чека санацију

Драган Ромчевић је пуних 13 година био и више него успјешан директор  Националног парка „Козара“ а сада је шеф узгоја и заштите шуме у НП.

– Велики број оних који прате споменике посвећене Другом свјетском рату кажу да је споменик на Мраковици и меморијални центар на Мраковици сигурно један од најуређенијих у БиХ. То су рекле и телевизијске екипе, прије пет, шест година које су проводиле анкете о одржавању споменика из Другог светског рата. То одржавање подразумијева одржавање зелених површина, уређење простора, клупа, мјеста за одмор. У посљедњих пет, шест година имају и садржаји који нису историјски, али употпуњују боравак у меморијалном центру. То је трим стаза за дјецу, едукативна стаза, авантура парк, обиљежени су путокази у Меморијалном центру. Будући да је споменик отворен 1972. требало би урадити избјељивање бетона, бетонских вертикала на споменику и вертикала испод и изнад споменика. Требало би санирати степениште које је поломљено, али НП није у могућности био да санира степеништа, али аплицирали смо на пројекте за санацију степеништа па се надамо да ће то бити урађено – рекао је Драган Ромчевић.