Иако већина министарстава и јавних институција добија позитивне оцјене ревизора, оно што је већ постало правило за готово све њих јесте да не поштују Закон о јавним набавкама.
Скоро у свим извјештајима ревизора стоје препоруке одговорним лицима да „обезбиједе да се планирање и провођење јавних набавки обавља у складу са Законом о јавним набавкама“.
Како се може видјети из извјештаја ревизора, набавке се најчешће раде путем директних погодби или се за поједине набавке уопште не планирају нити проводе јавни поступци.
Ниске казне
Ова пракса се понавља из године у годину; ревизори упозоравају, министарства и јавне институције, предузећа или установе жмире на та упозорења, и на крају нико не сноси никакву одговорност, нити се ишта мијења.
Извршни директор Transparensi internešnela BiH Ивана Корајлић истиче да је непоштивање препорука из ревизорских извјештаја и непостојање никаквих реакција институција константан проблем.
Неправилности на које ревизори указују, како каже Корајлићева, надлежне институције не занимају.
– То је константан проблем не само када говоримо о јавним набавкама, већ и када говоримо о другим проблемима у вези с расподјелом јавних средстава, именовањима, запошљавањима и слично – наводи Корајлићева.
С друге стране, како истиче она, тренутни механизми који постоје када је ријеч о јавним набавкама у смислу надлежности Агенције за јавне набавке да покреће прекршајне поступке су, такође, неефикасне с обзиром на то да се ради о врло ниским казнама за прекршаје.
Пријаве без ефекта
Корајлићева каже да имају ситуације да чак ни за злоупотребе на које указују ревизори не постоји никаква реакција тужилаштава. Истиче да би требала да постоји много боља и јача сарадња између служби за ревизију на свим нивоима и надлежних тужилаштава.
– Међутим, ту имамо константно правдање и изговор од стране тужилаштава да „немају капацитета да покрећу поступке по службеној дужности“. С друге стране, службе за ревизију немају надлежност да покрећу конкретне пријаве. Ту се заправо вртимо у круг. Имали смо раније случајева гдје је Главна служба за ревизију Републике Српске упућивала конкретне информације тужилаштвима али није било никаквог одговора – наводи Корајлићева.
Додаје да ревизорске службе и на нивоу БиХ, и у ФБиХ, упућују конкретне пријаве тужилаштвима, а недавно су објавили извјештај о реакцији на те њихове пријаве.
У највећем броју случајева, чак и када се ради о врло конкретним злоупотребама, како каже Корајлићева, тужилаштва сматрају да немају основа за даље поступање.
Она истиче за Српскаинфо да се овај проблем покушао ријешити бројним пројектима и активностима, али безуспјешно.
– Тужилаштва не поступају ни по конкретним кривичним пријавама, а да не говорим о извјештајима ревизора – каже Корајлићева.
Она додаје да не постоји ни политичка, а ни финансијска одговорност, односно не постоје никакве посљедица за неиспуњавање препорука.
– Прекршајни поступци који се покрећу не осигуравају довољан ниво одговорности с обзиром на врло ниске казне. Са друге стране, када говоримо о озбиљним злоупотребама, тужилаштава не поступају ни по службеној дужности ни по самим извјештајима – напомиње Корајлићева.
Легална пљачка
Члан предсједништва Удружења грађана „Тендер“ за борбу против корупције у јавним набавкама, Рајко Кецман, дијели исто мишљење као и Корајлићева. Он истиче за Српскаинфо да не само да се не поштује Закон о јавним набавкама, већ је чак законом на неки начин омогућена легална пљачка јавних средстава.
– Закон је омогућио да се поништи поступак ако се, на примјер, на конкурс не јави ниједан понуђач, или ако је пробијен цензус, и у безброј других случајева. У суштини, ово даје одријешене руке да се намјерно поништи неки поступак да би се онда могло прећи у преговарачки поступак, који је у суштини намјештен – објашњава Кецман.
Истиче да се не зна тачно колико се годишње новца потроши на јавне набавке у БиХ, а према неким њиховим процјенама, тај износ је већи од 4,5 милијарде КМ. Од тог износа, како тврди Кецман, преко 1,6 милијарди КМ годишње се потроши на намјештене тендере.
Пише: Сњежана Карић
