Занати у Српској пали су на леђа старих занатлија, неријетко и оних у пензији, док се млади ако се и одлуче за неки од њих углавном отисну у иностранство.
Ременара, вуновлачара, столара је све мање. Тренутно је највећа потражња за керамичарима, а ковача је најтеже наћи. Познати мркоњићки ковач Ђуро Милановић каже за “Глас” да му се и отац бавио овим послом, а он је након његове смрти, 1994. године наставио традицију.
Оставио је дневник у школи и узео чекић у руке. Прави све за пољопривреду и шумарство, јер село не може без ковача.
- Правим косе, сјекире, крамп, мотике и лопате. Све популарнији су и угоститељски програми, ражањ, роштиљ, сачеви - рекао је Милановић.
Према његовим ријечима, млади се ријетко одлучују за занатство.
- Млади науче да раде и одоше. Већ сам таквих 35 обучио. Буду по годину и одоше након тога, најчешће у Њемачку - додаје Милановић.
Иако су посебно цијењени у европским земљама занатлије и код нас могу лијепо да живе.
- Вјерујем да сада најбоље керамичари пролазе, чак мислим и боље од љекара. По квадрату наплаћују 22, 23 марке, а данас ураде без проблема 15 квадрата - казао је Милановић.
Да би неко био добар занатлија мора усвајати знање, али и имати мало дара и велику жељу.
- Ако има вољу млад човјек може научити брзо али ковачки занат је најтежи, зато што мораш имати дар, као и умјетници. Од 56 мркоњићких ватри које су ковале остале су само двије активне - рекао је Милановић.
Слично је и када су столари у питању. Да су ове занатлије тражене потврдио је за “Глас” Зоран Грбић који је захваљујући свом знању радио на више континената.
- У пензији сам али и сада ме стално неко контактира да радим, прихватим нешто минимално, доста сам радио.
Нема младих столара, а они што науче брзо оду у иностранство. Овдје је битна тачност, али се све стиче радом и жељом да научите. На крају, од овога се може лијепо живјети, тако је било увијек, али мора се радити - рекао је Грбић.
Добар алат леђа чува каже директор Занатско-предузетничке коморе Српске Јовица Братић за “Глас Српске”, а без доброг занатлије нема ни алата.
- Стари занати полако изумиру, за њих нема интересовања. То је прије свега вуновлачар, столар и ременар. Уз њих ту су занатлије који производе старе ношње, а највише ковачи којих скоро и да нема. Ко данас поткива коње и прави наковње и косе - рекао је Братић.
Према његовим ријечима, кључни проблем јесте то што је слабо интересовање код млађе популације.
- Млади бјеже од заната, иако се сада може добро живјети од њега. Нема дневнице за раднике мање од 60 марака, за мајстора минимално 100 марака. Млади већином иду на факултете мислећи да ће им бити лакше али и да ће боље зарадити, што и није увијек случај - рекао је Братић.
Он тврди да је кључно ђаке усмјерити тамо гдје су најјачи те препознати њихoве склоности.
- Зашто млади неће да буду занатлије сви смо подједнако криви. Прво смо те занате девалвирали а ништа нисмо озбиљно урадили да их рехабилитујемо. Морамо пробудити њихово интересовање - рекао је Братић.
Не нестају само занати, него и радници. Према његовим ријечима, од свог рада може одлично живјети зидар, пекар, бигер.
- Керамичари су одлично плаћени, а и алат је јефтин. Тешко је доћи до таквих мајстора, а на њихове услуге чека се мјесецима - рекао је Братић.
Довољно знање
Приватник не тражи диплому, него само рад. Јовица Братић наглашава да су оне неопходне у јавном сектору, док се у реалном тражи искључиво знање.
- Радници се преквалификују, на западу више не треба диплома, јер рецимо те керамичке послове или столарске они који желе, а уз то имају мало дара, науче за десетак дана - рекао је Братић.
Аутор: Милош Васиљевић
