Фирме у Републици Српској остварују много већу добит него фирме у Србији, а на ту добит плаћају мањи порез, јер у Републици Српској порез на добит износи тек 10% и нема пореза на дивиденду док у Србији порез на добит износи 15%, а порез на дивиденду је још 15%.

Наиме у прошлој години у Србији на 89 милијарди долара БДП, фирме су оствариле добит од 7,4 милијарде долара, што значи да остварена добит фирми чини око 8,5 посто БДП.  У Републици Српској је 2024. године је БДП износио око 17 милијарди КМ, а остварена добит је износила 4,5 милијарде КМ. Дакле добит фирми у Српској износила је око 26% БДП.

То значи да, иако су апсолутне цифре мање, фирме у Републици Српској остварују три пута већу добит у односу на величину економије него фирме у Србији – 26% наспрам 8,5% БДП-а.

Економиста Светлана Ценић изјавила је да Република Српска има најповољнију стопу пореза на добит.

– Могуће је да је управо зато што је низак порез на да добит, обухват већи и да више људи плаћа, јер не дјелује је дестимулативно – рекла је она и додала да стопа пореза на добит у Србији иако је већа није катастрофална.

Економиста Предраг Млинаревић каже да чињеница да је већа добит у Републици Српској у односу на Србију може указивати на двије ствари. Једна од њих је структура дјелатности које доминирају.

Кључна структура дјелатности и исплате “на руке”

– Србија има већи дио страних инвестиција које су усмјерене на разне интензивне производње гдје су стране компаније највећим дијелом желећи да снизе своје трошкове радне снаге дислоцирале своје производње у Србију и на тај начин дошли у ситуацију да имају ниске трошкове рада, а више приходе по основу чињенице да се ти производи извозе на трећа тржишта. Остварују већи профит, што је њима био и основни циљ, али један дио тог профита и то не мали они враћају у сједишта своје компаније односно мањи дио тога се реинвестира – рекао је Млинаревић.

Објаснио је да је то иначе проблем модела раста који се заснива на ослањању на стране инвестиције у производне секторе нижег нивоа додане вриједности који су засновани на нижим зарадама.

– Те компаније онда максимизирају профит на начин да снизе своје трошкове, а тако остварен профит не реинвестирају у тој земљи него их враћају у своју земљу па се онда јавља проблем са високим вриједностима производње који су укључени у бруто домаћи производ, а без да се то осјети у неком нормалном животу у том обиму зато што је највећи дио те производње који је остварен у виду профита изнијет из земље и враћен у матичну земљу одакле су те компаније – истакао је он.

У Републици Српској је мањи број тих страних инвестиција тако да једним дијелом могуће то тим објаснити.

– Други дио се односи на третман пореза на рад. Усљед чињенице да се повећава пореско оптерећење зарада са доприносима и осталим порезима који се плаћају на рад један дио послодаваца је плаћао своје раднике на начин да су због нижих стопа пореза на добит, имали интерес да исказују већу добит и да онда из добити исплаћују “на руке” дио зарада – рекао је Млинаревић.

Према показатељима за прошлу годину годину у грађевинском сектору међу 10 фирми које су оствариле највећу добит нема фирми које су имале профитну стопу мању од 10 посто, двије су имале 11 и 17%, а 3 су имале профитну стопу већу од 30 посто при чему је апсолутни рекордер Бан градња са стопом од чак 89 посто.

“Крајњег купца деру живог”

Светлана Ценић је рекла је је немогуће да било која фирма има по 30 или 40 % добити, јер тога нема ни на западу и то значи да нешто није у реду са пословањем.

– Онда нешто дубоко није у реду у приказивању свега тога, онда значи да крајњег корисника и купца деру живог. Толику добит кад имате на западу, то може бити дрога можда, или лијекови јер фармација увијек има огромну добит у односу на приходе – рекла је она и нагласила да је то ненормално високо.

На питање да ли је то могуће у грађевинском сектору одговорила је да то значи да цијена градње није тако висока као што се вјештачки држи на тржишту.

– Остварује добит која је огромна у односу на уложено, јер се перу паре преко грађевине, страховито много пара се опрало и пере се преко грађевине и хотелијерства – додала је она.

“Договорна економија”

Светлана Ценић поставља питање зашто се прихвата висока цијена на тендеру, а зна се колику ће добит остварити.

– Као што видите, онда је то нека “договорна економија” – рекла је она.

Подсјетила је да се у већини дјелатности сматра јако добрим и солидним када компанија има 7 до 10% добити.

Предраг Млинаревић каже да би у таквим случајевима у грађевинском сектору требало видјети који обим послова је реализован на примјер по основу јавних инвестиција, да ли је био је предмет непосредне погодбе или је био предмет конкуренцијског поступка. Да ли се појавило више извођача, односно да ли долазимо у ситуацију да нема више конкурената, да постоји једно или два предузећа која добијају све послове, па да фактички налазе у монополистичком положају.

–  Да ли су прецијењене вриједности тих радова у односу на стварне трошкове, на неке референтне цијене? Да бисмо то могли да тврдимо морали бисмо имати конкретан примјер па да видимо референтну цијену колико то кошта у другим земљама, колико се плаћа код нас, да ли је то јавна инвестиција коју финансира држава, ако јесте и ако је цијена значајније изнад те референтне цијене то би значило да онда они остварују екстра профит, који може бити плод договора са финансијером, или чињенице да су монополисти – додао је Млинаревић.