Радници у Републици Српској не траже много: солидан посао и плату од које могу пристојно живјети, а то минимум 2.000 КМ. Али, ова цифра је за већину њих недостижан сан. Зато радници масовно одлазе у иностранство, а привреда је у озбиљном проблему.

Зашто је тако? Да ли је привреда у Српској у толико катастрофалном стању да је 1.000 евра мјесечно превелик “трошак” за послодавца? Или је у питању неправедна расподјела зарађеног?

Подсјећамо, у анкети коју је провео Савез синдиката Републике Српске, већина радника је рекла да је за достојанствен живот у Српској неопходна плата од 2.000 до 2.500 КМ, и да би, кад би имали таква примања, вјероватно одустали од одласка у иностранство.

Али, више од 70 % запослених у РС прима плату до 1.800 КМ, док скоро половина радника преживљава са мање од 1.450 КМ мјесечно.

Послодавци хорски кукају да ће пропасти, ако повећају плате, док истовремено многи од њих убиру милионске добити.

Шта на све то кажу синдикалци, а шта привредници? Имају ли економисти рјешење за овај, не само економски, него и демографски зачарани круг?

И да ли је, на крају крајева, проблем само плата?

– Возач који 25 година вози градски аутобус има само 20 дана годишњег одмора, и то без регреса. У области саобраћаја у Српској просјечна плата је 1.337 КМ. То није довољно ни да се прехрани породица – каже Небојша Ђокић, предсједник Синдиката саобраћаја и веза Републике Српске.

Ђокић истиче да у овој бранши нема ни достојанствене плате, ни достојанственог рада, који подразумијева сигурно и здраво радно окружење, поштовање радника и уважавање његовог мишљења.

Према подацима Удружења превозника Републике Српске, само у посљедњих 7 година, из БиХ је у иностранство отишло скоро 20.000 професионалних возача.

Ни у већини других привредних грана ситуација није много боља.

Раденко Смиљанић, потпредсједник Савеза синдиката РС за привреду и предсједник Синдиката металске индустрије и рударства РС, каже да плата већине металаца и рудара не може покрити ни трошкове прехране.

Радници су приморани да, након радног времена, раде додатне послове, да би преживјели.

– То је неодрживо. Ми нећемо сукоб за послодавцима, без доброг привредног субјекта нема ни добре плате, али хајде да видимо шта су проблеми и да их рјешавамо. Успјех предузећа не смије да се темељи на јефтиној радној снази, него на задовољним радницима, креативности и високој продуктивности – рекао је Смиљанић на конференцији “Достојанствена плата – темељ достојанственог рада” у Бањалуци.

Предсједник Уније послодаваца Републике Српске Зоран Шкребић сагласан је да је продуктивности кључ рјешења.

– Ако не повећавамо продуктивност, плате не могу расти. Конкуренција из Азије и Африке је жестока, а ЕУ се све више окреће тим тржиштима. Ми, наравно, размишљамо о модалитеима за повећање плата, али то мора бити у складу са макроекономским показатељима и технолошким развојем – каже Шкребић.

Синдикалци, међутим, истичу да причу о платама не треба сводити само на “повећање колача”, него и на праведнију расподјелу тог колача, колики год он био.

– Треба ли да радници чекају наредних 15 година да се, из добити који су и они зарадили, занове технологије, да би добили пристојне плате! Па за 15 година ће сви отићи – прокоментарисао је генерални секретар Савеза синдиката РС Данко Ружичић.

Предраг Млинаревић, професор Економског факултета у Истичном Сарајеву, сматра да се мора наћи “баланс између капацитета привреде и друштвене солидарности”.

– Ако је празан казан, сви ћемо добијати мање. Повећање зарада не смије угрозити предузеће, али свједоци смо да наша привреда рађа милионере и то у неинтензивним гранама, гдје су плате ниске – истиче Млинаревић.

Он подсјећа да у Српској профит расте дупло брже од раста плата, и да та подјела мора бити правичнија.

Навео је и примјер Црне Горе, гдје плате расту најбрже у региону и то под “притиском” скорог уласка у Европку унију.

– Они би могли би приступити ЕУ за годину или двије, и ако не повећају плате остаће без радника. Али, питање је да ли привреда Црне Горе то може издржати – каже Млинаревић.

И економиста Саша Стевановић сматра да, уколико добит предузећа расте, и радник треба да добије награду за то.

– Раст плата везати за раст БДВ-а и продуктивности, али треба и порески стимулисати раст плата и додтано нагрграђивање радника. И подстицаје у привреди треба повећати, али смисао подстицаја је да имамо више задовољних и мотивисаних радника, а не робота – сматра Стевановић.

Када је у питању “увоз” радне снаге, мишљења су подијељена. Док синдикалци упозоравају да ће, уколико се плате не повећају, радници из БиХ отићи у ЕУ, а у нашим ће фабрикама радити Неплаци и Пакистанци, предсједник Уније послодаваца сматра да је сеоба радника неминовност.

– Живимо у свијету великих миграција, и Нијемци одлазе у Норвешку. Нисам за слободан долазак страних радника, мора бити прилаођавање, интеграција, али не можемо пливати узводно – каже Зоран Шкребић.

Данко Ружичић, међутим, тврди да странци нису “сигурна радна снага”.

– И страни радници напуштају нашу земљу, јер чим пређу границу имају дупло већу плату. И Неплаци бјеже из БиХ, ми смо им само успутна станица – каже Ружичић.