Босна и Херцеговина већ годинама стагнира у области трансплантационе медицине трансплантације су ријетке, а свијест грађана о донирању органа ниска.
Ипак, након прве трансплантације срца у Сарајеву прошле године, најављени су нови кораци и у Републици Српској.
Почетком идуће године требало би да почне с радом Завод за дијализу и трансплантацију, што пацијентима улива нову наду.
Међу онима који су већ добили своју другу шансу је Горан Рачић из Бањалуке – човјек, који данас слави два рођендана. Прошлог мјесеца, прославио је онај, када је захваљујући донору, у грудима закуцало ново срце.
Прије само двије године, за Горана Рачића из Бањалуке није било много наде. Срце које стаје више пута. Суморне прогнозе. Црне слутње. Дани који пролазе у неизвјесности. Али, онда је услиједио позив, који је био нова шанса.
– Неки божији дар или не знам ни ја шта је, појавио се орган, доктор је рекао да се спремам, да навече идем на операцију и тако уз божију помоћ и уз помоћ доктора, који је успјешно трансплантиран. Опоравак је трајао неких два мјесеца у болници и дошао сам потом кући и почео нови живот -каже Горан Рачић.
Живот у којем је Горан ведар и насмијан. Поносни отац двоје дјеце. Добар супруг. А прије неколико дана, потпуно невјероватно за њега, стигао да постане и поносни дјед. Све то за Горана није било могуће у Републици Српској. Трансплантације се не раде. Доступност органа је на веома ниском нивоу. Додатни проблем је што свијест о потреби донирања органа није довољно развијена.
– Мислим да се мало прича о томе, ја исто напросто нисам знао ништа о томе, све је било ново и за мене и донорство, напросто је табу тема. У европским земљама, па и ту око нас у Хрватској, закон је да је сваки пунољетан становник је потенцијални донор, по закону, осим ко се изјасни да неће да буде донор, напросто избјегавају тај моменат када породица мора да одлучи да у тешким тренуцима размишља о таквим стварима – додаје Горан.
Да би донорство у БиХ функционисало, потребно је да више од 50 одсто становништва буду потенцијални донори. Тренутно је потписано у просјеку 80.000 донорских картица. Да би БиХ постала дио Еуротрансплант мреже, услови су 10 донора на милион становника. Александар из Удружења трансплантираних пацијената, по питању чланства, скептичан.
– Ја сам убијеђен да то неће се десити за нашег живота, нажалост али неће. То да би се десило прво ми морамо бити једно министарство здравља – поручује Александар из Удружења дијализних и трансплантираних пацијената Републике Српске.
Завод за дијализу и трансплантацију у Републици Српској требао да профункционише почетком наредне године. За то вријеме, користе се трансплантациони ресурси из Европе. Оно што је добра вијест је што за обољеле из РС комплетне трошкове трансплантације у земљи или иностранству сноси Фонд здравственог осигурања. У Федерацији Босне и Херцеговине у прошлој години урађено је 36 трансплантација, што је највише у посљедњих десет година. Број оних који чекају, остаје непознат.
Горан је прилику за нови почетак добио у Србији. Његова прича подсјетник је да само једно “да” може значити спас неколико живота. Подсјетник и да донорство није само медицински захват, него највећи чин људскости. Но, Горан је изузетак. Један од ријетких који је дочекао позив. За његовог млађег брата, донор никада није пронађен.
– Породица која је мени донирала срце је спасила четири живота, њихов син је нажалост изгубио битку за живот, али ето живи и кроз мене и ја кажем ово срце куца и за мене и за њега и за мог покојног брата – поручује Горан, пише Euronews.
