Да ли је ико, икада и било гдје на свијету био под тако језивом тортуром затворске управе као што је Радован Караџић у казамату Уједињеног Краљевства, на пустом острву Вајт.

И да којим случајем јесте, однекуд би ударило звоно на узбуну. Барем једно звоно. Неко би подигао луч из свеопштег мрака такозваних бораца за људска права који се залажу чак и за удобан живот смрдљивих буба (грета), шарених штакора и освијетлио тунел казамата у коме затвореник нестане у трену. И то из ћелије у којој робија доживотну казну. Неко би упитао: шта се то дешава са осуђеником без обзира за које је дјело и када осуђен?

У том тунелу свакојаких огледа који су до сада у низу, небројено пута примјењени на првом предсједнику и оснивачу жилаве Републике Српске током трогодишњег утамничења, он је под ко зна каквим околностима, насилно изведен из ћелије и, како је процурило иза зидина затвора, насилно одведен у болничку постељу. Тамо је, наводно, био под медицинским надзором, подвргнут такође насилно разним љекарским прегледима, а да прије тога породици није ни наговијестио да му је одавно нарушено здравље изненада толико погоршано да би се управа казамата баш нагло забринула за његов живот.

Када је враћен у ћелију, у телефону није било картице, па је био лишен и могућности да се јави узнемиреној породици. Њихова брига и страх због којих је Караџићева ћерка Соња алармирала јавност утолико су оправданији, јер најновије мистериозне "мјере" затворске управе једног од најозлоглашенијег казамата на планети (Гвантанамо је одавно закатанчен) нису слутиле на добро.

Шта су киднаповањем Радована, присилним и дуготрајним "љекарским прегледима", жељели да постигну ужасни кључари тешких капија Албана? Шта ли су смислили послије небројених "тактичких вјежби" на сламању најпознатијег роба? Снује ли се то нешто у главама осветника који су физички поломили ребра и раме затворенику, а да га нису духовно сломили. Затворска управа, очигледно, режира језиви филм страве.

Радованов адвокат Петронијевић у двије ријечи јавности је приближио агонију: "Бојим се!"

Мало ко не слути најгоре - од нежељеног исхода по живот осуђеника везаних руку и ногу. И затворених уста.

Пише: Милена Марковић